Изгледа да не постоје докази на основу којих би професор Радовановић признао да је погрешио, јер је увек у праву.
Академик Радоје Чоловић
Кад би професор Александар Костић васкрснуо из мртвих и казао „колега Радовановићу, ја сам умислио да ме је Коста Тодоровић два пута отпустио са Медицинског факултета” (МФ), верујем да би му он одговорио: „Професоре, грешите. Ја знам да је то тачно и да сте зато све време боловали непреболни бол”. Истина, пред доказима, он све више релативизује Тодоровићев „злочин” па је од (неумесног) питања „како је тако ниско могао да падне?” еволуирао до тога да се Тодоровићев потпис некако „нашао на два документа повезана са отпуштањем Александра Костића 1942. и 1952. године”, па је, чак штавише, почео и да га „хвали”. Нека колега размисли колико му је умесна она прича са ромском децом, гњидама и равним табанима.
Изгледа да не постоје докази на основу којих би професор Радовановић признао да је погрешио, јер је увек у праву!
Кад бих се нашао у улози обичног читаоца „Политике”, ипак бих се запитао зашто је Александар Костић због Косте Тодоровића „боловао непреболан бол”. Сасвим невољно ћу покушати да дам своје објашњење, које не мора бити и тачно. Познато је да неки људи за неостварено увек криве другог, никад себе. Временом они у туђу „кривицу” искрено верују. Тако нешто се можда могло догодити са професором Костићем? Можда је Коста Тодоровић заиста и „крив” за Костићево доживотно „боловање”?
Као секретар Одељења медицинских наука Српске академије наука и уметности (САНУ), Коста Тодоровић је без сумње имао одлучујући утицај ко ће од лекара у њу бити изабран. Најмање уз његову сагласност, у САНУ су изабрани нпр. професори Војислав Арновљевић и Душан Борић, који су после стварног (а не измишљеног!) уклањања са МФ због „друштвене неподобности” брзо добили „сатисфакцију” избором у САНУ, што је био прст у око комунистичким властима, за шта је требала (Тодоровићева) храброст.
Њега (Костића) није ни предложио. Уверен да то заслужује, а притом још није потписао „Апел” као нпр. Борић, могао је веровати да је за то крив Тодоровић који га „мрзи”, па је можда постепено изградио причу о „отпустима” са МФ. Дакле, склон сам веровати да је разлог за његов „непреболни бол” био неизбор у САНУ, за шта је Коста Тодоровић вероватно и био „крив”, јер је можда веровао да Александар Костић као „промотор сексологије и порнографије”, човек склон вулгарностима сексуалне природе (о којима су кружиле и анегдоте) није заслуживао да буде члан САНУ.
За неостварену „академијску” каријеру Александра Костића „фатална” је била књига „Полни живот човека”. Ако је није плагирао, како су га оптуживали, он је несумњиво прерано почео да промовише „сексуалну револуцију”, и како су га оптуживали за „порнографију”.
Револуције, па и „сексуална”, успевају тек кад услови у друштву буду „зрели”. Да за такве ствари српско друштво врло споро „сазрева” говори и то што стотине, ако не и хиљаде одлично опремљених и обучених специјалаца нису могле да спрече насиље и рушења по улицама Београда током првих неколико „парада поноса” која су се десила више од неколико деценија након што су, „сексуална” и „елџибити” револуција на Западу биле изведене.
Лепо је што је професор Радовановић забринут за будућност Српског лекарског друштва (СЛД) у које је „уложио део себе” па страхује да ће „навлачењем копрене преко времена садашњег ово некад часно удружење (сада је ваљда нечасно ‒ Р. Ч.) довести себе до ирелевантности”. Подразумева се да ће га управо моја маленкост до тога довести. Не спорим да је колега Радовановић за рад у СЛД-у заслужио повељу, али без лажне скромности тврдим да сам урадио неупоредиво више него он.
Необавештени би могли доћи на помисао да сам ја „тајни” агент СНС власти, убачен у СЛД да га пасивизирам како им не би сметало. Срећом има више хиљада живих сведока да то није истина. СЛД има исувише болна искуства са мешањем политике у његов рад. Једно се десило 2000. године кад га је „кризни штаб” састављен од разбојника у белим мантилима, чланова тадашњег „Синдиката лекара и фармацеута” и чланова из врха СПО, методама својственим само друмским разбојницима био „освојио”. О неким другим поступцима „демократа” према СЛД-у за којима неки жале (СЛД нема ниједан разлог да то чини!) нема простора да пишем.
Насупрот колеги Радовановићу, чврсто верујем да би мешање у политику, за СЛД био пут у пропаст. Зато сам својевремено изричито тражио да се у Статут СЛД-а унесе експлицитна одредба да нико ко је члан било које политичке странке не може бити изабран за председника, али су правници то одбили јер „није по Уставу”. Пошто нисмо начинили никакво злодело према народу и држави, верујем да је одбијање странкама да се мешају у рад СЛД-а једини разлог што нас све „демократске власти” од 2000. године игноришу.
Ми искључиво о „свом руху и о своме круху” 149 година одано служимо народу и држави, и то нам даје снагу да упркос томе наставимо даље.
Професор Радовановић нам замера што не демантујемо глупости које лансира извесни др сц, професор, академик А. Р. СЛД је последње на овом свету које би могло да се окриви што је дошло време да свако некажњено може да прича шта му падне на памет. Нажалост, ни професор Радовановић није далеко од тога, што је показао и неоснованим оптужбама на рачун професора Тодоровића. СЛД је озбиљно друштво, и нама који њиме не руководимо, већ му служимо, не пада на памет да се бавимо демантовањем глупости које појединци износе у опскурним медијима.
На почетку епидемије позвали смо грађане на придржавање противепидемијских мера, а недавно смо пре других упутили јавни позив на масовни одазив на вакцинацију, као једином начину да се епидемија стави под контролу. Што се тиче „претње” да ће „лекари уједињени против ковида” основати своје удружење, могу казати да поред СЛД-а већ постоје десетине разних лекарских удружења, и да се СЛД не боји конкуренције.
Ценећи бригу колеге Радовановића за судбину СЛД-а, нудим му да дође на прву седницу председништва која буде могла да се одржи уживо, и добиће довољно времена да образложи захтев за моју смену и да се као спасилац понуди да ме замени.
(Извор Политика)
