АРГУСОВ ПОГЛЕД

„ЗЛОЧИН И КАЗНА” ПОНОВО

Драган Стојановић

Професор Зоран Радовановић је подсетио како су пред судом историје прошли они који су после рата прогањали професоре Медицинског факултета, при чему се окомио на професора Косту Тодоровића, одличног активисту, потпредседника, председника и почасног председника Српског лекарског друштва.


Проф. др Радоје Чоловић

У намери да што оштрије осуди смењивања руководећих лекара на Гинеколошко-акушерској клиници КЦ Србије и на ВМА због подршке „лекарима уједињеним против ковида”, у тексту „Злочин и казна” („Политика” од 28. децембра 2020.) професор Зоран Радовановић је доносиоцима тих одлука „припретио” подсетивши их како су пред судом историје прошли они који су после рата прогањали професоре Медицинског факултета (МФ), при чему се окомио на професора Косту Тодоровића, одличног активисту, потпредседника, председника и почасног председника Српског лекарског друштва (СЛД), због чега и морам да реагујем, наводећи да је професора Александра Костића, једног од прогоњених, „болело што га је два пута отпустио (са МФ ‒ моја напомена) саборац из Првог светског рата Коста Тодоровић”.

Први пут „када се Костић сврстао међу малобројне професоре неспремне да потпишу лојалност окупаторској власти” („Апел српском народу” ‒ моја напомена), а други пут 1952. године. Професор Радовановић се пита како је то могао урадити „наш најцењенији лекар у другој половини прошлог века, познат по изреци да „само добар човек, може да буде добар лекар”, па се пита „како је тако ниско могао да падне”, те тражећи могуће објашњење каже да „будући конзервативних назора, има наговештаја да је искрено сматрао како Костићу, као аутору чувене књиге ’Полни живот човека’, није место на универзитету”.

Све речено је нетачно, осим закључка са којим се потпуно слажем: „Шта год да су мотиви смена и прогона истакнутих појединаца – додворавање моћницима, политичка острашћеност, чување властитог положаја, завист, лична пизма – резултат је исти: дугорочни губитници су наша наука и култура”. Овим тешким а неистинитим оптужбама није увређен само Коста Тодоровић, већ и скоро 80 одсто професора МФ-а који су одбили да потпишу „Апел”.

  1. Није тачно да су „малобројни” професори са МФ-а одбили да потпишу „Апел”. И поред свих притисака, претњи и опасности, од 57 наставника МФ-а, „Апел” је потписало само 12, или 21,05 одсто, дакле само сваки пети наставник.
  1. Коста Тодоровић није потписао „Апел” и није био декан МФ-а кад су неки професори, међу њима и Александар Костић отпуштени из службе. Декан је био професор Миливоје Костић, који га такође није потписао. Иначе, Александар Костић није отпуштен само због одбијања да потпише „Апел”, већ због свог франкофилства и одбијања да сарађује са Немцима и домаћим властима на „реорганизацији” Београдског универзитета током окупације. Свака му част!
  1. Александар Костић је годинама био трн у оку комунистичким властима које су га држале за „вођу” наставника који су се противили њиховим методама. Ипак, нису га уклањали са МФ-а, иако су од 1947, најчешће због наводне „друштвене неподобности” уклониле више првокласних професора МФ-а. Чекали су прилику да га се реше „по закону”.
  1. Као ректор Медицинске велике школе (МВШ), Коста Тодоровић није прогањао Александра Костића. Напротив, 11. јануара 1952. поставио га је за управника Фото-филмског завода (ФФЗ) Медицинске велике школе и доделио му хонорар од 930 динара уз  плату коју је добијао као професор.
  1. Није Коста Тодоровић, него je министар-председник Савета за просвету, науку и културу Владе НР Србије Митра Митровић 25. марта 1952. донела решење „против кога нема права жалбе” по коме Александру Костићу „престаје служба по сили закона” јер је „испунио услове за старосну пензију” (19. марта 1952. Костић  је напунио 59 година, што је, како изгледа, по тадашњем закону било довољно за одлазак у пензију „по сили закона”). У решењу које је достављено Ректорату МВШ „ради знања и даљег рада”, тј. ради извршења, нема ни једне једине речи да су МВШ или МФ тражили пензионисање Александра Костића. Спроводећи решење против кога „нема права жалбе”, Коста Тодоровић је 27. марта 1952. донeо решење којим разрешава Александра Костића дужности управника ФФЗ-а, на које га је у јануару исте године поставио. Нико, па ни Коста Тодоровић, није могао оспоравати решење највише републичке власти, поготово не решење „по сили закона”. Наравно, да су хтеле, власти су могле Александра Костића и даље оставити у служби, што се радило, ради и радиће се кад год то која власт хоће.
  1. Не знам шта је Коста Тодоровић мислио о књизи Александра Костића „Полни живот човека”. Кад се 1932. књига појавила, дошло је до велике буре. Више лекара је тврдило да је књига плагијат, малтене буквални превод једне стране књиге. Костић је оптужен и за повреде јавног морала и порнографију, због чега је чак тужен. Суђење је било дуго (историчари кажу да у Архиву Југославије о том постоји велики досије, што нисам проверавао).

Желим да верујем да се професор Зоран Радовановић овако тешко огрешио због лоше информисаности. Надам се да ће бити много опрезнији, нарочито кад износи тако тешке оптужбе против било кога, а нарочито против тако угледног покојника.

(Извор Политика)

О аутору

Stanko

Оставите коментар