ARGUSOV POGLED

„ZLOČIN I KAZNA” PONOVO

Dragan Stojanović

Profesor Zoran Radovanović je podsetio kako su pred sudom istorije prošli oni koji su posle rata proganjali profesore Medicinskog fakulteta, pri čemu se okomio na profesora Kostu Todorovića, odličnog aktivistu, potpredsednika, predsednika i počasnog predsednika Srpskog lekarskog društva.


Prof. dr Radoje Čolović

U nameri da što oštrije osudi smenjivanja rukovodećih lekara na Ginekološko-akušerskoj klinici KC Srbije i na VMA zbog podrške „lekarima ujedinjenim protiv kovida”, u tekstu „Zločin i kazna” („Politika” od 28. decembra 2020.) profesor Zoran Radovanović je donosiocima tih odluka „pripretio” podsetivši ih kako su pred sudom istorije prošli oni koji su posle rata proganjali profesore Medicinskog fakulteta (MF), pri čemu se okomio na profesora Kostu Todorovića, odličnog aktivistu, potpredsednika, predsednika i počasnog predsednika Srpskog lekarskog društva (SLD), zbog čega i moram da reagujem, navodeći da je profesora Aleksandra Kostića, jednog od progonjenih, „bolelo što ga je dva puta otpustio (sa MF ‒ moja napomena) saborac iz Prvog svetskog rata Kosta Todorović”.

Prvi put „kada se Kostić svrstao među malobrojne profesore nespremne da potpišu lojalnost okupatorskoj vlasti” („Apel srpskom narodu” ‒ moja napomena), a drugi put 1952. godine. Profesor Radovanović se pita kako je to mogao uraditi „naš najcenjeniji lekar u drugoj polovini prošlog veka, poznat po izreci da „samo dobar čovek, može da bude dobar lekar”, pa se pita „kako je tako nisko mogao da padne”, te tražeći moguće objašnjenje kaže da „budući konzervativnih nazora, ima nagoveštaja da je iskreno smatrao kako Kostiću, kao autoru čuvene knjige ’Polni život čoveka’, nije mesto na univerzitetu”.

Sve rečeno je netačno, osim zaključka sa kojim se potpuno slažem: „Šta god da su motivi smena i progona istaknutih pojedinaca – dodvoravanje moćnicima, politička ostrašćenost, čuvanje vlastitog položaja, zavist, lična pizma – rezultat je isti: dugoročni gubitnici su naša nauka i kultura”. Ovim teškim a neistinitim optužbama nije uvređen samo Kosta Todorović, već i skoro 80 odsto profesora MF-a koji su odbili da potpišu „Apel”.

  1. Nije tačno da su „malobrojni” profesori sa MF-a odbili da potpišu „Apel”. I pored svih pritisaka, pretnji i opasnosti, od 57 nastavnika MF-a, „Apel” je potpisalo samo 12, ili 21,05 odsto, dakle samo svaki peti nastavnik.
  1. Kosta Todorović nije potpisao „Apel” i nije bio dekan MF-a kad su neki profesori, među njima i Aleksandar Kostić otpušteni iz službe. Dekan je bio profesor Milivoje Kostić, koji ga takođe nije potpisao. Inače, Aleksandar Kostić nije otpušten samo zbog odbijanja da potpiše „Apel”, već zbog svog frankofilstva i odbijanja da sarađuje sa Nemcima i domaćim vlastima na „reorganizaciji” Beogradskog univerziteta tokom okupacije. Svaka mu čast!
  1. Aleksandar Kostić je godinama bio trn u oku komunističkim vlastima koje su ga držale za „vođu” nastavnika koji su se protivili njihovim metodama. Ipak, nisu ga uklanjali sa MF-a, iako su od 1947, najčešće zbog navodne „društvene nepodobnosti” uklonile više prvoklasnih profesora MF-a. Čekali su priliku da ga se reše „po zakonu”.
  1. Kao rektor Medicinske velike škole (MVŠ), Kosta Todorović nije proganjao Aleksandra Kostića. Naprotiv, 11. januara 1952. postavio ga je za upravnika Foto-filmskog zavoda (FFZ) Medicinske velike škole i dodelio mu honorar od 930 dinara uz  platu koju je dobijao kao profesor.
  1. Nije Kosta Todorović, nego je ministar-predsednik Saveta za prosvetu, nauku i kulturu Vlade NR Srbije Mitra Mitrović 25. marta 1952. donela rešenje „protiv koga nema prava žalbe” po kome Aleksandru Kostiću „prestaje služba po sili zakona” jer je „ispunio uslove za starosnu penziju” (19. marta 1952. Kostić  je napunio 59 godina, što je, kako izgleda, po tadašnjem zakonu bilo dovoljno za odlazak u penziju „po sili zakona”). U rešenju koje je dostavljeno Rektoratu MVŠ „radi znanja i daljeg rada”, tj. radi izvršenja, nema ni jedne jedine reči da su MVŠ ili MF tražili penzionisanje Aleksandra Kostića. Sprovodeći rešenje protiv koga „nema prava žalbe”, Kosta Todorović je 27. marta 1952. doneo rešenje kojim razrešava Aleksandra Kostića dužnosti upravnika FFZ-a, na koje ga je u januaru iste godine postavio. Niko, pa ni Kosta Todorović, nije mogao osporavati rešenje najviše republičke vlasti, pogotovo ne rešenje „po sili zakona”. Naravno, da su htele, vlasti su mogle Aleksandra Kostića i dalje ostaviti u službi, što se radilo, radi i radiće se kad god to koja vlast hoće.
  1. Ne znam šta je Kosta Todorović mislio o knjizi Aleksandra Kostića „Polni život čoveka”. Kad se 1932. knjiga pojavila, došlo je do velike bure. Više lekara je tvrdilo da je knjiga plagijat, maltene bukvalni prevod jedne strane knjige. Kostić je optužen i za povrede javnog morala i pornografiju, zbog čega je čak tužen. Suđenje je bilo dugo (istoričari kažu da u Arhivu Jugoslavije o tom postoji veliki dosije, što nisam proveravao).

Želim da verujem da se profesor Zoran Radovanović ovako teško ogrešio zbog loše informisanosti. Nadam se da će biti mnogo oprezniji, naročito kad iznosi tako teške optužbe protiv bilo koga, a naročito protiv tako uglednog pokojnika.

(Izvor Politika)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar