Шта год да су мотиви смена и прогона истакнутих појединаца – додворавање моћницима, политичка острашћеност, чување властитог положаја, завист, лична пизма – резултат је исти: дугорочни губитници су наша наука и култура
Проф. др Зоран Радовановић
Већ 30 година учимо се основама демократије и још сричемо прва слова. Нигде у свету се критика не прихвата са радошћу, али људи улажу напор да јој се супротставе аргументима. Код нас се она доживљава као непријатељски напад, а према непријатељу не треба имати милости.
Једна од безбројних илустрација те тврдње је однос према лекарима који су петицијом изразили своје незадовољство управљањем противепидемијском борбом. Руководиоци здравствених установа добили су налог да саставе спискове с именима потписника, а у јавности је најпознатији пример докторке из београдске Гинеколошко-акушерске клинике, којој је одмах ускраћен улаз у операциону салу, а истовремено је избачена из своје радне собе. Новонастало удружење лекара Уједињени против ковида запретило је тада својеврсним перформансом – шетњом својих у бело одевених присталица централним београдским улицама, па је престао упадљив притисак на цивилни сектор.
Дошло је, међутим, до шиканирања потписника са Војномедицинске академије (ВМА). Велика организациона јединица те установе подељена је на четири мање, а дотадашњем начелнику, једном од најцењенијих стручњака за срце у земљи, дата је понижавајућа понуда да руководи половином једног од четири новостворена радна патрљка. Од осталих шест начелника захтевано је да се покају због почињеног „греха” пре своје лебдеће смене. Треба разумети да у војсци постоји субординација, али претерано делује ускраћивање права врхунским стручњацима да у мирнодопским условима јавно изразе мишљење о једној превасходно стручној теми.
Поступак према седам угледних перјаница ВМА подсећа на најтамнију епизоду из 100-годишње историје београдског Медицинског факултета. Пре скоро 70 година потезом пера из наставе и с посла удаљено је „12 великих професора”. Магловита и ничим поткрепљена оптужба била је да су „реакционари”, што је значило да не показују довољно ентузијазма у подршци новој власти.
Најурени су када су били у пуној снази, тако да нису имали времена да одгаје достојне наследнике. Настали кадровски јаз осећао се још деценијама. Тако је 20 година касније, због насилно прекинутог природног академског развоја, Кожна клиника ушла у епидемију вариоле хронично завађена и подељена. Управо та ситуација послужила је режисеру Горану Марковићу као предложак за његов филм „Вариола вера”, наравно уз дозвољена средства уметничке обраде попут онеобичавања и хиперболисања.
Уз млађи кадар, Клиника за уво, нос и грло остала је са четири већ искусна стручњака, али ниједан од њих није се довољно истицао да би одмах постао управник. Сва четворица су напустила своју матичну установу када је на њено чело доведен лекар из Загреба.
Најпознатији је случај брачног пара Костић – хистолога Александра и педијатра Смиље. Обоје су били носиоци Легије части. Александар је био ренесансна личност чији немерљиви доприноси не само српској медицини, већ и археологији, музици и култури уопште тек треба да се сагледају. Смиља је предано радила на сузбијању туберкулозе код деце вакцинацијом, што јој је тадашњи студент, а данас наш државним одличјима најокићенији лекар замерао као потпадање под „буржоаске утицаје”.
Прошле су деценије и Медицински факултет је 2001. скрушено рехабилитовао свог, када се зброје све жртве прогона, 31 наставника. Мало их је тада још било живо, али су у пуној снази били њихови прогонитељи, ондашњи револуционарни студенти. Нерадо су говорили о свом „подвигу” и само понекад, у четири ока, изустили би кратак коментар: „Ма, шта сам ја био, бруцош са села”, „Натерао нас је Мома Марковић” (тада високи функционер), „Гурнули су нас, па су се измакли Зинаја (првоборац Душан Ђурић) и Јуца (професорка Јулијана Богићевић)” итд.
На провокативно питање: „Да ли је истина да сте Костића макли зато што је славио славу?”, један од актера је одговорио: „Море, каква слава, бојали смо се да ако партија каже једно, а Костић друго, сви студенти ће кренути за њим!” Костић је доживео и друга понижења, рецимо када му је одузета већ додељена Вукова награда. Он је своје прогонитеље сматрао недостојним чак и презира.
Међутим, болело га је што га је два пута отпустио саборац из Првог светског рата Коста Тодоровић. Осим 1952, то се десило и 10 година раније, када се Костић сврстао међу малобројне професоре неспремне да потпишу лојалност окупаторској власти. Тодоровић је био наш најцењенији лекар у другој половини прошлог века, познат по изреци: „Само добар човек, може да буде добар лекар”. Како је могао толико да падне? Будући да је био
конзервативних назора, има наговештаја да је искрено сматрао како Костићу, као аутору чувене књиге „Полни живот човека”, није место на универзитету.
Шта год да су мотиви смена и прогона истакнутих појединаца – додворавање моћницима, политичка острашћеност, чување властитог положаја, завист, лична пизма – резултат је исти: дугорочни губитници су наша наука и култура.
(Извор Политика)
(Фото аутора Данас)
