ЗНАМЕНИТИ ВРАЊАНЦИ

Књигом „Знамените личности враљске Гимназије” обухваћени су професори, научници, књижевници, народни хероји, лекари, глумци и други јавни радници и интелектуалци, не само рођени Врањанци већ и они који су се у Врање доселили из других крајева, прославивши школу и Врање.

Др Александра Д. Матић

Поводом јубиларне, 140. године постојања гимназије у Врању књигу Знамените личности врањске Гимназије саставила је група аутора: Томислав Симоновић, Нела Димитријевић Марина Јањић, Миле Ђорђевић, Сузана Мишић Станковић и Ненад Стојиљковић, у издању Гимназије „Бора Станковић”. Рад на књизи започет је, према сведочењу аутора највећег броја прилога Томислава Симоновића, 2016. године, са обележавањем 135. годишњице школе, а завршен у још једној години јубилеја – 2021. године.

Пред читаоцем се отвара изузетно богат биографски лексикон врањске Гимназије, односно азбучним редом представљене знамените личности које су се током свог професионалног развоја уписале у историјат школе. У овој богатој и значајној ризници историја врањске Гимназије, у периоду од 1881. до 2020. године, исписана је кроз биографије ученика који су похађали школу и професора и директора који су у њој радили. Књигом су обухваћени професори, научници, књижевници, народни хероји, лекари, глумци и други јавни радници и интелектуалци, не само рођени Врањанци већ и они који су се у Врање доселили из других крајева, прославивши школу и Врање.

Да је посреди захтеван подухват говори чињеница да је пописано око 170 знаменитих личности, али да је, према речима аутора, тежина задатка била утолико већа што нису сви знаменити појединци могли бити обухваћени једном публикацијом, те да је било нужно сачинити извесну селекцију предлога који су Редакцијском одбору пристизали након објављеног јавног позива. Критеријум којим је књига састављена, речима директорке Гимназије Сузане Мишић Станковић, био је пре свега да одабране личности репрезентују националну културу, да се презентују људи који су се уписали у националну историју као најумнији појединци, али који су истовремено промотери универзалних вредности и који су тиме дали допринос укупној светској баштини. Како у уводној речи истиче директорка, намера приређивача била је да, у времену када је систем вредности нарушен, представе младима узорите личности и понуде им путоказе у вертикали духовности и науке.

Поред уводне речи директорке и речи аутора Томислава Симоновића, књига је обогаћена и поглављем о историјату школе. Историчари Јасминка Јањић и Ненад Стојиљковић осветљавају ширу историјску перспективу града Врања, његову прошлост и узрастање од граничне постаје Византијског царства до модерног града у саставу српске државе, те како је тај развој довео до оснивања ове школе. Познавање историјског контекста значајно је за оснивање јер се одмах по ослобођењу, 1878. године, јавила потреба за организовање школства у ослобођеним крајевима.

(Wikipedia)

Услед недостајуће образовне инфраструктуре, школа почиње са радом тек 1881. године, под називом Врањска нижа гимназија, а у последњој деценији 19. века почиње уписивати и више разреде, те временом прераста у вишу гимназију. Велики изазови с којима се школство у овим крајевима сретало задесили су и врањску школу, па тако аутори истичу ратне периоде током којих школа није радили и током којих је мењала намену, односно бивала опредељена за смештај војске; те претње од нарастајућег бугарског национализма који је кулминирао током Првог светског рата, када је запоседнута и зграда и забрањен српски језик, а српске књиге уништене; а потом у Другом светском рату поново потпала под исту политику бугаризације и била уништена у њој многа српска обележја.

Поглављем о врањској Гимназије предочавају се и проблеми националног идентитета и све тешкоће са којима се погранични крајеви суочавају. Но, славна времена и догађаји током историје једнако су заступљени и обухваћени овим кратким историјатом. Издваја се покретање Литерарног друштва Заштита, за време директоровања Љубомира Давидовића, чији је циљ усавршавање литерарних вештина ученика, формирање фонда за помагање сиромашним ученицима, организовање школског хора, бројних школских приредби, али и градских и државних свечаности. Посебно се истиче ангажовање Радоја Домановића на организовању позоришног живота у Врању, пошто се у Позоришту „Бора Станковић” у Врању и данас обележава 31. јануар, датум када је Домановић са ученицима поставио на сцену Његошев Горски вијенац 1896. године.

Азбучним редом поређана имена откривају многе знамените личности српске политичке и културне прошлости (Љубомира Давидовића, Живојина Дачића, Јашу Продановића…), али и наше савременике који су већ за живота завредели да се нађу у овој публикацији, попут Љубомира Бандовића, Југа Радивојевића, Весне Лопичић, Сање Златановић и сл. Многи знаменити људи се овом публикацијом рехабилитују, њоме се искупљује деценијски заборав или чак прикривање заслуга најчешће из идеолошких разлога, као што је случај са Боривојем Агатоновићем, народним херојем и револуционаром, или Вером Ценић, Голооточанком, првим женским доктором наука у Врању.

Готово највише пажње, с разлогом, посвећено је Љубомиру Давидовићу, који је врло млад постављен за директора Гимназије у Врању, подигавши својим залагањем углед школе, али и дотеравши њен спољашњи изглед уређивањем школског дворишта и ботаничке баште. Међутим, како се о животу и политичком раду Љубомира Давидовића доста зна, то књига доноси више занимљивости и анегдотских причања о Давидовићу која су мало позната, попут прича о његовом односу према Врању и његовим житељима. Под Давидовићевим културним и политичким утицајем били су и Радоје Домановић и Светислав Симић, такође професори врањске Гимназије и великани српске књижевне сцене. Међу великанима политичког, просветног и књижевног живота који су обележили историју ове школе налази се и Јаша Продановић, који је радио као професор српског језика и историје док ју је похађао Борисав Станковић. У области друштвено-хуманистичких наука истичу се још имена браће Ђорђевић – Тихомира, најпознатијег српског етнолога, и Владимира, музиколога, који су били гимназијски професори, те Момчила Златановића, професора народне књижевности који је дао велики допринос и дијалектологији, односно изучавању говора југа Србије. Посебно импонују интернационалне каријере гимназијалаца и њихових професора, при чему се истичу лекари попут Вукашина Антића, Данила Катића, Драгана Микића, Драгана Павловића.

Отуда што су прилоге писали различити аутори, књига има извесне методолошке недоследности и стилске неуједначености, које се ипак могу узети и за богатство ове публикације и искорачење из једноликости биографског дискурса. Наиме, уз одређене личности излази се из опсега биографског те се тако уз прилоге о Илији Вукићевићу и Борисаву Станковићу, по којем школа данас и носи име, залази и у поетичке одлике стваралаштва ових књижевника. На суптилан начин аутори повремено коментаришу деловања појединих личности, те се за Хаџи Тодора Димитријевића каже да је и под старост „исправљао криве Дрине овога света”, те да је „врло сложена личност, неуједначене природе, каквих нема много код нас”.

Пописана литература на крају књиге сведочи о коришћењу како објављених историјских извора, тако и истраживању личних преписки, архивске грађе и приватних збирки знаменитих личности врањске Гимназије, али се поједини прилози ипак ослањају и на усмене изворе, на памћење и казивање појединих Врањанаца, показујући да и у 21. веку не изостаје спрега писаних извора и усмених предања чак ни у документарним прилозима.

Књига Знамените личности врањске Гимназије својеврсна је историја града, јер је показала и колико је знаменитих појединаца Врање изнедрило, али и целе породице интелектуалаца попут породице Стајић, Симоновић, Стаменковић итд. Запажамо отуда да Врање у целини завређује сличну публикацију, која би обогатила наша знања о често занемариваним јужним крајевима Србије и њеним славним мештанима, који су доприносили величању угледа Србије у свету, као и јачању националног идентитета. Засигурно је штиво пре свега намењено управо врањанској публици, али управо због ширег друштвено-историјског значаја пописаних личности, несумњиво заокупља пажњу сваког читаоца који жели проширити своје опште образовање и информисаност.

Рецензија историчарке Наде Петровић на крају књиге упућује на значај објављивања оваквог штива, на друштвену и историјску вредност, али и културну мисију. Додали бисмо да ово капитално дело велике информативне вредности има и своју хуманистичку мисију, јер поставља Гимназију у Врању у ред оних образовних институција које више од века доследно следе и проводе највише васпитне и образовне вредности и одржавају квалитет образовних процеса, о чему сведочи управо велики број знаменитих личности које је до сада изнедрила. Отуда овај подухват може бити подстицајан за друге образовне институције у Србији које баштине једнако богату и дугу традицију школовања великих личности српске културе.