Знајући да комбинује, или боље вјешто жонглира такве спољне и унутрашње импулсе, Александар Саша Петровић је произвео дјела која су имала и даље имају дуготрајан утицај на домаћу и свјетску кинематографију и само су један од многих разлога због чега је његове филмове вриједно погледати и преиспитивати изнова, и изнова.
проф. доктор Властимир Судар
Александар Саша Петровић (14.1.1929 – 20. 8. 1994) би се лако могао схватити као синоним југословенског филма. Ако бисмо рекли да је југословенска филмска индустрија почела да постоји приказивањем „Славице” Вјекослава Афрића, 1947. године, а нестала у ратовима деведесетих година, онда су необично блиске паралеле између Петровићеве каријере и организоване филмске производње на овим просторима.
И сам Петровић је, као предсједник Удружења филмских радника Југославије, још 1971. године говорио о томе да су рани филмови у Србији и касније Краљевини Југославији продукт љубави и привржености филму појединачних ентузијаста. Организована производња почиње тек послије Другог свјетског рата – у социјализму – када се код нас отварају велики филмски студији.
И ту је Александар Петровић стигао на самом почетку, као риједак школован редитељ из Прага, 1948. године. Иако је завршио само прву годину на познатој чешкој школи – ФАМУ и морао да се врати у земљу због резолуције Информбироа, он добија посао у тадашњем „Звезда филму”, после преименованом у „Авала филм”.
И међу првим редитељима са
ових простора који је освојио
значајне међународне награде.
Постаје асистент Владимиру Погачићу и ту почиње сјајна каријера коју ће угасити прерана смрт 1994. године. Његова смрт готово да коинцидира са нестанком социјалистичке Југославије, државе у којој је његова каријера цвјетала са једне, али и страдала због политичких разлога са друге стране.
Двапут за „Оскара”
Петровићева каријера је вишестрана: пише критике, интервјуе (са Рене Клером и Лујом Буњуелом између осталих), есеје, књиге, активан је члан и једно вријеме предсједник удружења филмских радника, и изнад свега, од 1962. године један је од првих предавача филмске режије на Академији за позориште, филм, радио и телевизију.
Данас је најпознатији зато што је он у тој Југославији био најнаграђиванији редитељ, са освојене три „Златне арене” у Пули и највећим државним признањима: Октобарском, Седмојулском и наградом АВНОЈ-а. И међу првим редитељима са ових простора који је освојио значајне међународне награде у Кану, Венецији, Карловим Варима, Чикагу, те двије номинације за „Оскара”.
Међутим, његова редитељска каријера се ни случајно не може свести на статистички збир награда. Највећу пажњу заслужују етика и естетика његових филмова. Као аутор кратких документарних филмова, пажњу привлачи филмом „Лет над мочваром” 1957. године, о трагичној љубави двије дивље птице.
Кратки филмови шире његов тематски простор: од умјетничког стваралаштва у „Путевима” (1958) о Сави Шумановићу, етнографских записа у „Саборима” (1965), до преиспитивања политичких ставова у „Записнику” (1964). И играни филмови нуде подједнаку разноврсност тема: од формализма „интимистичких” урбаних прича „Двоје” (1961) и „Дани” (1963), ратне драме „Три” (1965), критике запостављености маргиналних сеоских група у „Скупљачима перја” (1967) и „Биће скоро пропаст света” (1968), до адаптација великих књижевних дјела у последњој фази његове каријере.
Саша Петровић је произвео
дјела која су имала и даље
имају дуготрајан утицај на
домаћу и свјетску кинематографију.
Адаптација Булгаковљевог „Мајстора и Маргарите” (1972) доводи га у конфликт с влашћу и потом до одласка из Југославије, да би његов сљедећи филм био француско-њемачка копродукција „Групни портрет с дамом” (1977), по истоименом роману Хајнриха Бела. Послије изузетно исцрпљујућих проблема током продукције његовог посљедњег филма „Сеобе”, Александар Петровић је преминуо од рака у Паризу, у љето 1994. године, у граду у којем је и рођен.
Његову каријеру прати јединствено естетско сазријевање које је створило аутентичног аутора ових простора. Као млад аутор, био је познат по томе што је пратио свјетска збивања у филму и умјетности уопште. Резултат његове зрелости и управо специфичног припадања једном глобалном тренду формализма се налази у његова прва два играна филма „Двоје” и „Дани”. Међутим, Петровић се тим није задовољио, и у трећем филму – згодно насловљеном „Три” – он комбинује тај естетски формализам са властитим сјећањима на Други свјетски рат.
Бећарац и сонг
Ако су „Двоје“ и „Дани” били покушај да се опише нешто што се данас сматра „урбаном и свјетском” културом, онда се у филму „Три” то искуство стапа са једном специфичном подврстом ратног жанра – партизанским филмом – смјештеним у адекватан рурални пејзаж, са аутентичним локалним цртама. Резултат је био први национални и међународни успјех Александра Петровића, овјенчан номинацијом за „Оскара”.
Комбинација брехтовског
сонга и бећарца, грубо али
индикативно, оваплоћује
Петровићев јединствен стил.
Оваква естетска комбинација је и довела до кључног доприноса Александра Саше Петровића свјетској филмској култури гдје ће остати познат као творац естетике „узаврелих страсти и циганског мелоса”, и потврдити своју глобалну славу „Скупљачима перја”. Тим филмом он прави потпун заокрет у односу на раније филмове, чије искуство остаје или, боље речено, и даље је садржано у овом филму, али употпуњено даљим уношењем личног и локалног, отварајући пут ка искрено аутентичном.
Тај период је крунисан филмом „Биће скоро пропаст света” у којем Петровић сам пише текстове за бећарце који служе као коментари на радњу филма, на начин на који је Бертолд Брехт користио сонгове у својим позоришним комадима. Управо та комбинација брехтовског сонга и бећарца, грубо али индикативно, оваплоћује Петровићев јединствен стил.
Ипак, као што се велики умјетник једном већ препородио, од формализма ка фолклорном, од личног према политичком и друштвеном и обратно, Петровић улази у своју сљедећу фазу књижевним адаптацијама. Његов однос према сложености Булгакова, а касније Бела и Црњанског, опет показује аутентичан приступ литератури који производи један нови стил, али и даље заснован на искуству претходних филмова. Петровићев рад тако постаје изузетан модел на којем било који стваралац може да учи о томе како се гради дјело на бази личног и наученог.
Знајући да комбинује, или боље вјешто жонглира такве спољне и унутрашње импулсе, Александар Саша Петровић је произвео дјела која су имала и даље имају дуготрајан утицај на домаћу и свјетску кинематографију и само су један од многих разлога због чега је његове филмове вриједно погледати и преиспитивати изнова, и изнова.
