ZOON TECHNIKON

Техничко управљање практичком сфером у стању је да произведе катастрофу са последицама које су толико погубне да се унапред не дају сагледати. У том смислу јасно је да „стари аутори”, који нису могли да предвиде нпр. рат нуклеарним оружјем, управо јесу предвидели суштину повесног кретања која га је омогућила: јер су разумели оно што чак и савремени човек тешко прихвата – да ће евентуално техничко преузимање политике донети незамисливо опасне последице, чије се размере не могу чак ни предвидети. Због тога не треба да чуди изокренути однос између науке и технике, јер је техника почела да користи моћ коју је добила.

Др Марица Рајковић

Techne и техника

Филозофски интерес за појам технике старији је од онога што се данас под тим појмом подразумева. Прецизније, он води порекло из предисторије појма технике, која је носила битно другачије одређење од данашњег – то порекло започело је појмом techne. Појам techne први пут се темељно и систематски разматра у Аристотеловој „Никомаховој етици”: „Поразговоримо, стога, поновно о њима, захвативши од почетка. Нек буде пет начина којима душа постиже истину с помоћу изријека или нијека, а ти су: умијеће, знаност, разборитост, мудрост, умност. Ту се испуштају претпоставка и мнијење, јер нас могу обманути.”

Аристотел (Википедија)

Знаност се тиче онога што не може бити другачије, док се techne бави сфером која може и бити и не бити. Са друге стране, разумска активност човека се дели на практичку (чинидбену), поиетичку (стваралачку, творбену) и теоријску (мислилачку, посматрачку). У делу „Филозофија технике” Бургер (Хотимир) отвара питање може ли се уопште говорити о ломовима унутар појма технике од античког techne до данас или је техника искључиво феномен модерне епохе, унутар којег постоји довољно „материјала” за испитивање њене сложене повести. Из тог разлога он тврди да је „сваки говор о техници у предграђанским стањима неповијестан”.

Кључна машина индустријског доба није
парна машина, него сат. Потпуна измена
у перцепцији времена оно је што означава
почетак нове епохе: више није реч о мерењу
времена, него о коришћењу времена!

Одмах на почетку, дакле, легитимно је поставити питање: због чега се један модеран појам – техника – промишља у односу на Аристотелову тријаду теоријско-практичко-поиетичко, која је симбол античке епохе? Одговор је следећи: управо да би се истакла сложеност која повесно из темеља мења не само корпус техничке проблематике, него истовремено приказује и унутрашње ломове сâме те филозофске тријаде. Другим речима: разматрајући шта се догађа са повешћу технике ако је посматрамо кроз филозофску призму теоријско-практичко-поиетичког, истовремено можемо показати шта се догађа и са сâмом том призмом, чиме преко појма технике амбициозно стремимо ка најкомплекснијем филозофском појму: појму човека.

Техничко и теоријско

Модерна техника је у својим почецима имала битно другачији однос према науци од оног који постоји у савременој епохи. Чак се може тврдити да „епоха модерне технике започиње у оном тренутку када изумљивање и примјена знаности више није ствар случајности и појединачног интереса или чак порива за откривањем”, него када се то спроводи систематски, добијајући производни, а губећи самоникли карактер.

Мартин Хајдегер (Википедија)

Управо због тога треба испитати и однос између техничког и теоријског и пре модерне епохе, иако тиме заправо не испитујемо повест него њену „претповијест или повијест њеног настајања”. Бургер отворено износи циљ свог испитивања: циљ није да се с обзиром на технику разуме повест (као што је био случај код Маркса), него да се из повести и унутар повести разуме техника. Он наводи да је Мамфорд (Луис) оправдано закључио да кључна машина индустријског доба није парна машина, него сат. Потпуна измена у перцепцији времена оно је што означава почетак нове епохе: више није реч о мерењу времена, него о коришћењу времена!

Мартин Хајдегер зато пита „какве је
суштине модерна техника да она може доћи
на то да користи егзактну природну науку?”

Епохална промена којом се модерна техника конституише у односу на античко techne тиче се потпуне промене у односу човека према природи: више није реч о прилагођавању природи и коришћењу онога што што она ионако нуди – него о новом ставу – да се од природе захтева да буде у служби човекових интереса. То је оно што Хајдегер (Мартин) назива захтевом за из-постав-љањем. Модерна техника више није средство науке и теорије, напротив: „Нововековна физика, као експериментална, упућена је на на техничке апаратуре и повезана с напретком у изради апарата”. Научна истраживања не само да су често најдиректније условљена за расположиве техничке могућности, него су неретко наручена у циљу развоја одређене техничке области. Хајдегер зато пита „какве је суштине модерна техника да она може доћи на то да користи егзактну природну науку?” Јасно је да су се односи снага променили, али оно што се тек мора открити је сложеност те промене, будући да она није ни једнозначна ни црно-бела. Одређење према којем је техника инструмент науке мора се напустити, али то није све: чак ни став по којем је техника инструмент човека више није одржив!

Techne нема посла са оним што је дато
и што је такво какво јесте, него ствара
нешто ново, што природа није створила –
„наука је начин – и то пресудан – на који
нам се представља све што постоји”.

Хајдегер нас враћа на чињеницу да је већ Аристотел јасно разликовао έπιστήμη (епистеме) и τέχνη (techne), наводећи да techne разоткрива оно што још не лежи пред нама, него тек треба да буде произведено и може и бити и не бити. Математика, физика, хемија и друге природне науке имају пред собом предмет, који је дат, и који би морале теоријски да посматрају (theorein и значи гледање, тј. посматрање, као и лат. contemplatio), па чак и ако се то одвија на крајње емпиријски и експерименталан начин. Techne нема посла са оним што је дато и што је такво какво јесте, него ствара нешто ново, што природа није створила – „наука је начин – и то пресудан – на који нам се представља све што постоји”. Аристотелов појам βίος ϑεωρητικός (bios theoretikos, посматрачки живот) и θεωρία недвосмислено означавају однос према оном присутном, датом и постојећем. Према сâмом том односу теоорија се ни тада, ни данас не може одредити као сопствени предмет: „Oни постављају елементе, или оно што сами називају начелима, мада то чине без разумевања”.

Специфичност човека као предмета
научног посматрања не угрожава
чињеницуда је ипак реч о посматрању, тј.
теоријском приступу датом предмету.

Међутим, разбијањем старог појма techne и настанком модерне технике мења се и однос те сфере стварности према теоријској сфери. Античко techne било je везано за поиетичку сферу и као такво заузимало је јасно одређено тло у структури човекових моћи, одређења и функција. Напуштање те везе значи да се техника више не заснива на поиетичком тлу, што значи да више није у обавези да буде ограничена поиетичком сфером и поиетичким методама. Другим речима: отворена су јој сва подручја, чак и она која су јој по природи ствари потпуно неадекватна. Због тога не треба да чуди изокренути однос између науке и технике, јер је техника почела да користи моћ коју је добила. Природна наука добија сасвим нова средства и методе, али јој је фундамент и даље у теоријској сфери. Због тога није неоправдано закључити да се наука у модерном добу променила у погледу на све, осим на свој фундус и извор постојања. Техника се изменила пре свега у односу на свој фундус – а „модерна природна знаност и модерна техника моменти су једног те истог односа спрам природе који је успостављен у новоме вијеку”.

Поставља се питање – шта је са наукама које нису део корпуса природних наука, односно, да ли и оне напуштају своју теоријску основу, будући да је нпр. предмет психологије човек, тј. његов психички живот? Хајдегер сматра да не, јер је човек као предмет психологије такође нешто присутно и дато, као што је гравитација присутна за физичара или хемијско једињење за хемичара. Специфичност човека као предмета научног посматрања не угрожава чињеницу да је ипак реч о посматрању, тј. теоријском приступу датом предмету.

И наука и техника усмерене на исто поље
стварности – стварност целу – с тим што
наука не увиђа да техника стварност посматра
на дијаметрално супротан начин, иако су
наизглед уједињене у заједничком пројекту.

Хајдегер уочава да техника целокупну стварност, па и човека сâмог, посматра као стање – „данас је тај темељни однос човека преведен у рачунајући однос”, јер је „бешњење разобручене технике и организације без тла” захватило читав свет. Велика колизија између науке и технике лежи управо у томе што наука и даље посматра свој предмет као предмет, док га техника одавно посматра као релацију, тј. стање. То заправо значи да су и наука и техника усмерене на исто поље стварности – стварност целу – с тим што наука не увиђа да техника стварност посматра на дијаметрално супротан начин, иако су наизглед уједињене у заједничком пројекту. Наука то готова да не може ни да увиди, јер њој може бити предметом било шта, осим ње саме – да је то могуће, науке „би биле кадре, пре свега осталог, да представе сопствену суштину. Али оне то никад нису у стању. Физика као физика не може да говори о физици”. А чак и да увиди да је њен приступ стварности битно другачији од техничког: маневарски простор науке за исказивање одређене реакције је крајње сужен и данас зависи управо од – технике.

Техничко и поиетично

Аутентично подручје античког techne је подручје ποίησις-а (poiesis), које се не бави оним вечним, тј. оним што не може бити другачије, него оним што може и бити и не бити, односно, стварањем. Појам techne се односио на умеће или вештину која је уједно и способност повезана са знањем. За разлику од модерне технике, коју карактерише резултат, односно реализација, techne се односило на могућност и живу делатност. Платон у „Протагори” говори о заједничком пребивалишту „Атене и Хефеста где су се заједно бавили својом вештином; украде огњену вештину од Хефеста и ону која је припадала Атени, па даде човеку”. Вештина о којој је овде реч, оригинално techne, односи се на умеће које упућује и на способност и на усавршавање вежбом.

Платон (Википедија)

У „Законима” Платон разликује ствари које настају по природи, случајно или према techne. Аристотел, као што је већ истакнуто, позиционира techne у сферу онога што може бити и не бити, чиме га јасно раздваја од теоријске сфере и упућује на оно стваралачко. Античко ποίησις је (према Хајдегеру) означавало свако про-из-вођење, укључујући и занатство и уметност, али и сâмо φύσις (природу)!

Праве размере супротстављености између античког techne и модерне технике виде су управо у контексту односа ова два појма према поиетичкој сфери стварности. У античкој епохи techne је обухватала и занатство и уметност, који међусобно нису били у супротности, напротив – били су упућени на исто подручје и прожимали су се кроз комплексне односе између талента, умећа, вештине, креативности, усавршавања и стварања уз знање о ономе што се ствара. Уметнички процес није се супротстављао занатској вештини, нити је на било који начин вођена насилна компарација тих делатности – занатлија није гледао на уметника са негодовањем због стварања „бескорисних дела”, нити је уметник занатлију посматрао као „неталентованог радника”, који се усавршава понављањем. Назнаке таквих сукобљавања ове две сфере виде се тек у Старом Риму – Цицероновим разликовањем artes liberales и artes sordidae – дословно: племенитих и простих умећа.

Модерна техника не посматра ни природу,
ни човека као „нешто по себи”,
већискључиво као стања, тј. квантификабилне
релације које су увек „за нешто друго”.

Такав слом једне раније целовите сфере нужно доводи до расцепа између технике и уметности, који ће се од тог тренутка неумитно продубљивати: „На сваки начин процес разлагања tchne на апстрактне знаности, на умјетности и на технику, који овђе настојимо скицирати, има за посљедицу промјену у схваћању умијећа (tchne, ars)”. Kада Бекон (Френсис) експлицитно тврди да се природа мора савладати умећем, јасно је да мисли на технику у смислу у којем је данас разумемо, што значи да је јаз између техничког и уметничког до краја продубљен. Ars inveniendi је заправо „претпоставка овладавања пријетњама природе која је нешто туђе”.

Ренесанса наизглед доноси поновно уједињење вештина и умећа, будући да су велики уметници те епохе били изузетно свестрани, обједињујући бројне способности и вештине и стварајући ремек-дела изузетних одлика. Међутим, вештине и способности ових уметника јасно су рефлектоване као различите: „Леонардо да Винци жели осамосталити сликарство наспрам механичких умјетности”, а са друге стране доприноси „ономе што бисмо сада већ могли звати техником својим истраживањима о полузи, коју је сматрао темељним стројем”. На тај начин се види колико су те две сфере јасно раздвојене.

Потпуна дистинкција између техничког и уметничког стиже и до Kанта (Имануел), који разликује уметност као рад и уметност као слободну игру – „уметност се разликује од природе као што се разликује стварање (facere) од рађења или дејствовања уопште (agere), и производ уметности или њен плод као дело (opus) разликује се од природе као дејства (effectus). С пуним би правом требало назвати уметношћу само произвођење путем слободе”, сматра Kант, објашњавајући да се уметност разликује од науке као умеће од знања, док се од заната разликује као слободна од најамне уметности. У том смислу би техничко умеће било ближе појму рада, који је „привлачан” само захваљујући својој последици, док се слободна уметност развија као игра, која је пријатна сâма собом.

Имануел Кант (Википедија)

Kант, међутим, наглашава да то никако не значи да би из уметности требало одбацити техничка правила и ред којим се слободан дух мора отелотворити – напротив, без неке врсте техничког механизма уметнички дух „не би имао никаквог тела и потпуно би изветрео”. Једини однос и веза између уметности и технике овде се види као један однос циља и средства, без могућности да се успостави било каква врста онтолошког баланса између ова два битна одређења човека.

Хајдегер сматра да је модерна техника продужетак метафизике, која делује према принципу потпуно супротном оном поиетичком и уметничком. Античка епоха била је обележена techne-ом као poiesis-ом: „τέχνη не означава само рад занатлије и његову вештину, већ и високу уметност и лепе уметности. Τέχνη припада про-из-вођењу, ποίησις-у; оно је нешто поиетичко”, што пушта φύσις, прилагођавајући своје циљеве и сврхе њеним формама. Модерна техника је нешто метафизичко, што изазива природу, присиљавајући је да се прилагоди њеним интересима, захтевајући испостављање енергије и сировина ради њихове акумулације.

При томе, модерна техника не посматра ни природу, ни човека као „нешто по себи”, већ искључиво као стања, тј. квантификабилне релације које су увек „за нешто друго”. Античко techne види се у примеру занатлије који прави чамац, којим ће искористити ток реке да би стигао до одредишта, носећи евентуално одређену количину хране или одеће са собом. Модерна техника ће на реци саградити хидроцентралу, којом ће произвести електричну енергију коју ће потом акумулирати у електричној централи – „ослобађати, трансформисати, акумулирати, раздељивати, пребацивати јесу начини разоткривања”, које више није никакво τέχνη.

Техничко и практичко

Напуштајући некада изворно тло поиетичког, техника је ступила у сфере које јој раније нису биле блиске: теоријску и практичку. Тај процес имао је двојако значење: техника се конституисала као потпуно супротстављена уметничком стваралаштву, а оправданост Аристотелове поделе на теоријски, практички и поиетички живот доведена је у питање.

Оног тренутка када се изгуби из вида све
оно што ова два става заправо носе, отвара
се могућност да човек уместо zoon politikon
постане postane zoon technikon, што у
суштини значи да ће се он у сопственом
животу и у свету који га окружује
утемељити на тлу које му може бити
само манифестација, а никако основа.

Аристотел сматра да„свако умијеће и свако истраживање, те слично дјеловање и потхват, теже, чини се, неком добру”, чиме недвосмислено наглашава да теоријско, практичко и поиетичко нису ни у каквој колизији, управо због тога што имају јасно детерминисана подручја. Управо би се бркање ових подручја могло показати као опасно за човека и друштво у целини. Он има у виду могуће последице брисања јасне границе између две сфере „онога што може бити и не бити”: За разлику од разборитости, која се исказује делањем, умеће се исказује стварањем (творбом), па је веома штетно бркати их: „будући су, дакле, творба и чинидба различите, нужно је да умијеће буде творба, а не чинидба”. Разборитост јесте везана за оно што може бити и не бити, али увек у односу према сврси, према другоме и према општој идеји. Techne не почива на таквом принципу, иако се креће у истој сфери – онога што може бити и не бити. Аристотел јасно наглашава: „живот је чинидба, не творба”, што је у директној вези са ставом „да је човјек по нарави друштвена животиња”.

Оног тренутка када се изгуби из вида све оно што ова два става заправо носе, отвара се могућност да човек уместо zoon politikon постане postane zoon technikon, што у суштини значи да ће се он у сопственом животу и у свету који га окружује утемељити на тлу које му може бити само манифестација, а никако основа. Одређење човека као техничког бића уздрмаће не само његову друштвену функцију, која би морала да почива на оном практичком, као односу човек-човек, или још прецизније воља-воља, него и његов унутрашњи склоп, јер ће се једна од посредних манифестација његовог бића узети као кључна и изворна.

Неколико је момената отворило могућност за такав обрт у одређењу човека, од којих се први може уочити већ у сâмој античкој епохи: иако је у почетку означавало  „одређену занатлијску спретност”, techne се касније проширује на „означавање сваке практичко-интелектуалне способности” која се може испољити у неком „стручном ,моћи’ (Können)”. Такво проширивање подручја techne-а није наивно: оно ће означити место са којег ће неколико векова касније почети ерозија целовитости човекових одређења, која ће бити изазвана управо превиђањем јасних граница тих одређења, које су само уз разграничење и могле да наступају уједињене.

Прва озбиљна „пукотина” у односу између античког techne и модерне технике створила је тешко премостиви јаз у сâмом позиционирању технике унутар структуре појма човека. Уз констатацију да долази до епохе у којем је „техне као практичка интелигенција средство којим се то подручје и човјек у њему може потврдити”, Бургер додаје да је место античког тецхне било у поиетичкој сфери, док техника новијег датума припада широко схваћеном практичком подручју! Под практичким у ширем смислу Бургер подразумева и филозофску антропологију и филозофију повести. И то није све: модерна техника има и теоријску основу, будући да се формира кроз генезу природних наука, како је већ раније показано. То заправо значи да античко techne, које је своје подручје несметано развијало на поиетичком хоризонту, бива разорено у корист модерне технике, која се перманентно судара са остацима некада снажних граница између теоријске, практичке и поиетичке сфере, пливајући у узбурканом мору противречности.

Kонституисана као кључно средствоприродних наука,
техника се инкорпорирала
у сâму срж капиталистички устројеног
света, преузимајући контролу управо над
науком, која ју је испрва омогућила. То значи
да унутар сâме модерне епохе настаје обрт
који је можда и далекосежнији од обрта између
античког techne и почетка модерне технике.

Техника, међутим, није усамљена у томе: наука је тиме погођена још и више – будући да јој се структура непрестано мења, не само у смислу односа према теоријском, практичком и поиетичком, него и наспрам технике, коју је на почетку модерне епохе она одређивала, контролисала и користила. Садржајна страна повести технике је за Бургера једнако озбиљна као и теоријска, ако не и озбиљнија, јер се тиче позиције технике у генези капиталистичке ере. Kонституисана као кључно средство природних наука, техника се инкорпорирала у сâму срж капиталистички устројеног света, преузимајући контролу управо над науком, која ју је испрва омогућила. То значи да унутар сâме модерне епохе настаје обрт који је можда и далекосежнији од обрта између античког techne и почетка модерне технике.

Карл Маркс (Википедија)

Носиоци филозофије према којој је кључна одредница човека оно поиетичко, а не практичко, јесу Маркс и Хајдегер, на потпуно различите начине. Маркс (Карл) сматра да човек више не може бити одређен као homo sapiens, него као homo faber, иако темељно разматра последице тога да „уместо људске делатности може се појавити машина”. Он наводи да је „практичко произвођење предметног света и прерада анорганске природе обистињење човека”, чиме показује да у светлу проблематике која нас занима није спреман да поиетичким принципом замени практички, већ да их прикаже као неодвојиве. Хајдегер мисли да се уметношћу може превладати филозофско мишљење, чиме би се човек фундирао на темељу који је по својим одредбама поиетички.

Савремено доба показује да је забринутост о којој је овде реч била више него оправдана: „моћ је емигрирала из политике у три правца. Прво, у глобализовани простор где транснационални предузетници имају моћ и у сумњивим случајевима je напуштају. Друго, моћ се губи побочно, да тако кажемо, у потрошачким тржиштима, у којима заказују демократско управљање и контрола. Треће, моћ се коначно преместила на доле, међу грађане, који сад покушавају приватно да реше проблеме друштвеног порекла”, наводи Бауман (Зигмунт), чија теза о људима који постају отпад крајње радикално приказује последице неконтролисаног преливања моћи из политичких у техничке воде.

Примери таквих последица крећу се од вишеслојних – нпр. Батлер (Џудит) поставља питање на који начин „мејнстрим медији делују против неких врста идентификација”, до потпуно баналних: – у првом смислу она говори о експлоатацији визуелне естетике „медијске презентације бомбардовања. Отуда добијамо ваздушни или какав удаљени поглед на бомбардовање” – што доводи до кључног питања „како нам се то, наш однос према другим тим другим људима, представља у медијима, тако да не можемо да одговоримо на оваква питања?”, док у другом указује на силу коју одређене техничке службе могу имати у савременом друштву: „Служба за моторна возила вам заиста ставља до знања које су границе саме воље”. У сличном контексту она наводи: „у Софокловој ,Антигони’, Kреон није дозволио јавну жалост или сахрану Полиника, његовог нећака, који је напао град, и то је завршило рушењем читавог његовог краљевства”, чиме се може видети на који начин рушење практички конституисаних норми може резултирати и крахом технички конструисаног система, са чиме су се суочиле бројне епохе пре наше, иако нам то делује као потпуно нови проблем.

Техонкратија ће политику покушати да
представи као логичко-рационални процес
са „поставкама” и „решењима”, не увуђајући
да то није њено тло и њен метод.

Јирген Хабермас (Википедија)

Хабермас (Јирген) разматра појам технократије, наводећи да се однос зависност стручњака од политике изменио, те да „политичар постаје извршним органом знанствене интелигенције, која у конкретним околностима развија реалну принуду техника и помоћних извора који су на располагању, као и оптималних стратегија и прописа за управљање”. Слично Сартровом појму интелектуалца који постаје техничарем практичног знања, Хабермас наводи у каквој би се ситуацији нашао стручњак – „слабости тог технократског модела су очите. С једне стране модел претпоставља иманентну принуду техничког напретка, али то је привид осамостаљења који настаје само због самониклог раста друштвених интереса који су у том напретку на дјелу; с друге стране, модел претпоставља континуум рационалности у третирању техничких и практичних питања какав не може постојати”. Другим речима, техонкратија ће политику покушати да представи као логичко-рационални процес са „поставкама” и „решењима”, не увуђајући да то није њено тло и њен метод.

Закључак

Док се епистеме (научно знање) бави оним вечним, нужним и непропадљивим, techne и phronesis се усмеравају на друго поље, али се међусобно не сукобљавају, јер се прва бави стварањем, а друга делањем. Проблем настаје када та граница почне да се брише – па се епистеме користи за сферу која јој није иманентна: подручјем онога што може бити и не бити, а techne пређе границу стваралачког и почне да се уплиће у делање. Међутим, иако делује да је у питању проблем новијег датума, са таквим тешкоћама суочен је још и Аристотел. Управо су, наиме, софисти покушали оно у чему је модерна епоха „успела” – да техничко поступање поставе као модел политичког и практичког делања, с тим што је античка епоха имала Сократа, Платона и Аристотела, који су то препознали као опасно и штетно.

Модерна епоха такав покушај не види на време као штетан, јер он делује као нужан и потребан наставак нововековно формиране слике света, па у тренутку када се увиђају погубни примери техничког управљања практичком сфером, већ је реч о последицама, а не о нечему што се може спречити. Kада Хегел (Георг Вилхелм Фридрих) наводи да ће се у будућности ратови водити из голих интереса, а не због ривалитета или мржње међу народима, он тиме не мисли да ће они бити мање крвави и разорни – како су бројни интерпретатори разумели, готово исмејавајући такву „погрешну процену” – напротив: техничко управљање практичком сфером у стању је да произведе катастрофу са последицама које су толико погубне да се унапред не дају сагледати. У том смислу јасно је да „стари аутори”, који нису могли да предвиде нпр. рат нуклеарним оружјем, управо јесу предвидели суштину повесног кретања која га је омогућила: јер су разумели оно што чак и савремени човек тешко прихвата – да ће евентуално техничко преузимање политике донети незамисливо опасне последице, чије се размере не могу чак ни предвидети.

Литература