Производња полистирена, материјала за који још не постоји успешан начин рециклирања, убрзано расте и до 2034. године могла би достићи 62 милиона тона годишње. Због тога већина завршава на одлагалиштима, а научници решења траже у природи. Ново истраживање објављено у часопису BMC Microbiology наговешћује да би кључну улогу у разградњи могле имати гљивице из органа за варење памукове совице, пише Science Alert. Иако су раније студије откриле инсекте који грицкају пластику, није било јасно како се она тачно разграђује. Биохемичари са Савезног универзитета Сао Kарлос у Бразилу, под вођством Флавија Хенрикеа Силве, извео је експерименте на ларвама памукове совице (Heliocoverpa armigera). Једну групу гусеница хранили су искључиво полистиреном (ЕPS) који се користи за амбалажу и изолацију. Друга је добијала стандардну лабораторијску храну, а трећа мешавину обе.
Анализа је показала да су гусенице храњене само полистиреном имале знатно веће количине гљивица Aspergillus, Trematosphaeria, Metarhizium и Talaromyces у пробавном тракту. „У мешовитој исхрани приметили смо повећање удела квасца Cryptococcus и Malassezia”, наводе Силва и сарадници у научном раду. Истраживачи су након тога изоловали четири врсте гљивица да непосредно тестирају њихову способност разградње полистирена. За ту сврху припремили су танки полистиренски филм без мехурића ваздуха, што је омогућило лакше уочавање ма каквог деловања микроба.
Гљивице – једна врста из рода Аspergillus, једна из рода Тalaromyces и две из рода Penicillium – узгајане су на филму 60 дана. Слике снимљене електронским микроскопом откриле су трагове њиховог деловања. Пошто су гљивице испране, на површини пластике остали су видљиви каналићи и шупљине. Посебно се истакла гљивица Тalaromyces избушивши рупе у које су продрле њене хифе, влакнасте структуре. „Ако је гљивица нарасла на том филму, то је зато што га је користила као извор угљениика, односно као храну”, објаснио је Силва. За поређење, контролни узорци филма који нису били изложени спорама остали су потпуно глатки.
Упркос видљивим променама на површини пластике, хемијски процеси који стоје иза разградње још нису познати. Није јасно користе ли гљивице ензиме за потпуно варење полистирена или га само уситњавају на мање комадиће. Такође се не знају нуспроизводи тих реакција. Разумевање тих механизама кључан је следећи корак. „Требало би спровести нова проучавања, попут Фуријеове трансформационе спектроскопије, да се боље одреде промене на површини, укључујући уградњу функционалних група повезаних с кисеоником”, предлажу истраживачи.
Непознат је и постотак пластике који су гљивице разградиле за два месеца. То значи да се још не може проценити учинак ових микроба, што је кључан податак за могућу биотехнолошку примену у индустрији. Иако су и раније откривени бројни микроби и инсекти са способношћу разградње пластике, ниједан досад није довео до решења које би се примењивало у ширим размерама. Изолација кључних ензима могла би бити прикладнији приступ. „Наши резултати указују на могућу будућу примену ових гљивица и/или њихових гена или ензима у процесу разградње полистирена”, закључује се у студији.
(Илустрација Gyorgy Csoka, Hungary Forest Research Institute, Bugwood.org)
(Индекс)
