Напишите своје име на папиру. Затим га испишите поново. Па још једном, и тако десетак, двадесет или тридесет пута заредом, што брже можете. Негде на половини писања велика је вероватноћа да ће се догодити нешто необично. Слова ће почети да изгледају чудно, а реч више нећете доживљавати као реч, него као низ знакова. На тренутак би вам се могло учинити да ваше име припада неком другом. Тај осећај нестварности супротност је познатијој појави дéјà ву – језивом утиску да се потпуно нови тренутак већ догодио. Мање позната зове се јамаис ву, тренутак када познато лице, реч или место ођедном постану страни, иако знате да то нису, пише Science Alert. Психолози тај феномен, који се дословно преводи као „никад виђено”, описују кроз необичне, ситне примере. Музичари се понекад изгубе у деоници коју су одсвирали стотине пута. Поједини људи описују да су зурили у познато лице све док им се није учинило да то није особа коју познају. Неуропсихолог Акира ОʼKонор са Универзитета Сент Ендрјус, један од водећих истраживача, доживео га је током вожње. Морао је да стане јер су му педале и волан накратко постали потпуно страни.
За разлику од већ виђеног, који већина људи доживи барем једном, никад виђено је ређа појава и мање се помиње. Акира ОʼKонор и његов дугогодишњи сарадник Kрис Мулен са Универзитета Гренобл добили су 2023. Иг Нобелову награду. То је сатирично признање за истраживања која „људе најпре насмеју, а затим их подстакну на размишљање”. Открили су како се у лабораторији, само помоћу оловке и папира, изазива осећај никад виђеног. Поступак је једноставан. Деведесет и четверо студената добило је задатак да непрестано преписују исту реч, од уобичајених попут врата до ређих, и да стану чим им постане чудна. Око 70 посто учесника престало је да пише, обично након једног минута и отприлике 33 понављања. У другој верзији експеримента, где се користила само енглеска реч тхе, 55 одсто испитаника стало је након 27 понављања. Описи тог тренутка најбоље илуструју феномен. „Што их дуже гледаш, губе смисао”, рекао је један. „Имао сам осећај да губим контролу над руком”, додао је други. Трећи је дочарао: „Не изгледа исправно, као да то уопште није реч, него ме неко уверио да јесте”. Један испитаник препознао је осећај ван лабораторије: „На испитима тачно напишем неку реч, али је онда стално гледам јер почнем сумњати да је ипак погрешна”.
Тренутно објашњење темељи се на ономе што психолози називају засићење. Идеја је да се у реч, лице или предмет може гледати толико интензивно и учестало да се мождани приказ тога привремено преоптерети и престане имати смисла. Иако се чини као нова спознаја, ради се о старој замисли. Двојица речених научника провели су готово 15 година смишљајући експеримент за који су мислили да је оригиналан. Kасније су открили да је психолошкиња Маргарет Флој Вошберн, једна од неправедно занемарених истраживачица у повести психологије, објавила готово идентичан научни рад још 1907. године са студентлоњом Елизабет Северанс. Описале су појаву као „губитак асоцијативне моћи речи након дуготрајног фиксирања” и утврдиле да се написана реч након три минута зурења почиње распадати. Дуго се претпостављало да засићење долази одозго надоле, да је у питању квар у можданим подручјима за језик и значење.
Међутим, студија из 2024. објављена у часопису Communcations Biology знатно је закомпликовала ту слику. Истраживачи су израдили модел дубоког учења који опонаша видни кортекс, део мозга који обрађује основне облике знатно пре него што се појави значење. Затим су му приказивали визуелне обрасце који се понављају и пратили његову способност класификације. Тачност модела је расла, досегла врхунац, а затим је, без икаквих других промена, почела да опада. Сам чин гледања био је довољан. Аутори закључују да би засићење могло бити процес који иде одоздо нагоре и да је укоријењено у основној визуелној обради. Ако се то покаже тачним и за људски мозак, никад виђено можда не започиње губитком вере мозга у значење речи. Могуће је да почиње тако што визуелни систем једноставно одустаје од препознавања онога што та реч јесте. Познато је да нису сви подједнако склони овом феномену. Студија из 2023. показала је да су старије особе знатно мање осетљиве на засићење од млађих. Никад виђено има и своју мрачнију страну. Kод особа са епилепсијом темпоралног режња може се појавити као аура прије напада – невољни талас непознатости у познатој просторији или пред познатим лицем, што је често праћено страхом. Засићење би могло играти улогу и у опсесивно-компулзивном поремећају (ОKП). Учестало проверавање, примерице јесу ли врата закључана, може изазвати исти учинак засићења. Врата више не изгледају закључано, па их особа проверава пононо, а управо то непрестано проверавање спречава да она икада изгледају довољно закључана.
Истраживања су тек на почетку. Тачно повезивање засићења, ефекта вербалне трансформације и никад виђеног остаје отворено питање. Такође није јасно мења ли откриће о видном кортексу начин на који би ти феномени требало да се третирају код људи којима су они симптом, а не само занимљивост. То значи да следећи пут када вам се учини да је ваше властито име написао неко непознат, не умишљајте. Само сматрајте да ваш мозак ради нешто што научници још покушавају да објасне.
(Илустрација Pixabаy)
(Индекс)
