Налази објављени у јуну 2026. године у престижном часопису Monthly Notices of the Royal Astronomical Society (МNRАS) потврђују да је ширење свемира и даље у фази убрзања. Детаљна реевалуација података показала је да претходни налази о слабљењу тамне енергије нису били резултат суштинске промене у понашању космоса, већ плод научног неспоразума у интерпретацији комплексних података.
Kрајем 2025. године научна заједница се суочила са оним што би се могло описати као егзистенцијална претња модерној физици. Група астронома изнела је провокативну тврдњу: докази о постојању тамне енергије слабе, а ширење свемира се више не убрзава. Да је ова студија била тачна, три деценије научног прогреса биле би избрисане у трену. Важећи модели гравитације, утемељени на Ајнштајновој Општој теорији релативности, постали би неадекватни, а судбина космоса – уместо вечног ширења – могла је поново постати мрачна визија Великог сажимања (Big Crunch). Међутим, најновији налази истраживача са Универзитета у Саутемптону у Енглеској показују да је ова криза била само лажни аларм. Нова студија не само да враћа ствари на своје место, већ потврђује да је важећи космолошки модел чвршћи него икада пре.
Налази објављени у јуну 2026. године у престижном часопису Monthly Notices of the Royal Astronomical Society (МNRАS) потврђују да је ширење свемира и даље у фази убрзања. Детаљна реевалуација података показала је да претходни налази о слабљењу тамне енергије нису били резултат суштинске промене у понашању космоса, већ плод научног неспоразума у интерпретацији комплексних података. Доктор Фил Вајзман са Универзитета Саутемптон, вођа студије, наглашава да је потврда досадашњих мерења кључна да би се престало са сумњама у постојање тамне енергије и посветило се њеном суштинском разумевању: „Претходна и општеприхваћена мерења су, заправо, била исправна и наше тренутно разумевање судбине свемира остаје снажно. Срећом, избегли смо ову кризу, али мистерија о томе зашто се свемир и даље убрзано шири остаје. Доказивањем да су наша мерења тачна, можемо се вратити покушајима да разумемо шта је заправо тамна енергија, уместо да се питамо да ли она уопште постоји”.
Да би се измерило колико се брзо свемир шири, користе се супернове типа Iа – драматичне експлозије белих патуљака. Астрономи их називају стандардним свећама јер њихова унутрашња (интринзична) светлост прати предвидљив образац. Поређењем те стварне светлости са оним што видимо кроз телескоп (посматрани сјај), можемо прецизно одредити њихову удаљеност. Невоља са студијом из 2025. настала је у претпоставци да супернове мењају свој максимални сјај са старењем свемира, што би нас могло навести на погрешан закључак о брзини ширења. Тим из Саутемптона открио је да је грешка била у методологији: истраживачи су погрешно претпоставили да је старост звезде која је експлодирала идентична старости њене матичне галаксије. Ова дистинкција је фундаментална – мешање популације младих и старих звезда унутар галаксије директно доводи до погрешних процена удаљености и ствара илузију да се ширење свемира успорава.
Један од најважнијих инструмената модерне космологије јесте корекција према маси матичне галаксије, што је спорна студија из 2025. године занемарила. Зашто је маса важна? Маса галаксије је директно повезана са њеним хемијским саставом (металношћу) и окружењем у којем се звезда налази. Ови фактори суптилно мењају процес експлозије супернове и њен крајњи сјај. Без ове калибрације, мерења губе на прецизности. У истраживању су учествовали и нобеловци Адам Рис и Брајан Шмит, који су 2011. године награђени управо за откриће убрзаног ширења свемира. Њихово учешће подвлачи значај ове реевалуације. „Екстремне тврдње захтевају посебно пажљиво тестирање. Оно што смо открили јесте да, када калибришемо ове супернове, узимајући у обзир различита окружења и популације у којима се налазе, докази за космичко убрзање остају изузетно доследни”, наглашава нобеловац Адам Рис.
Иако је тврдња о успоравању свемира оповргнута, процес преиспитивања није био узалудан. Напротив, он представља срж научног метода. Изазивање деценијама старих теорија приморава научнике да провере сваку карику у ланцу својих претпоставки. Др Броди Поповиц, коаутор студије, истиче да је ово била савршена прилика за велико спремање у астрофизици експлозија. Фокус на то како окружење експлозије утиче на космолошка мерења омогућило је да се потврди да су тренутни алати и даље најпрецизнији који постоје. Професор Марк Саливен додаје да овакве дебате отварају нове начине размишљања који ће бити кључни за будуће, детаљније мисије истраживања тамне енергије.
Открића Риса, Шмита и Перлмутера преживела су један од највећих изазова до сада. Данас се са сигурношћу може рећи: свемир се не успорава, а тамна енергија и даље суверено влада космосом. Ипак, решавање ове научне драме не доноси коначне одговоре, већ нас враћа пред највећу загонетку у историји човечанства. Сада, када се зна да мерења нису погрешна, остаје тежи део посла. Тамна енергија чини око 70% свемира, а и даље нема представе о томе шта она заправо јесте. Да ли је фасцинантније то што је исправљена математичка грешка и потврђена људска генијалност или то што нас највећа тајна свемира и даље упорно, тихо и убрзано избегава? Док се телескопи окрећу ка даљим галаксијама, пут ка разумевању бескраја остаје интригантнији него икада.
(Илустрација Млечни пут /NASA/JPL-Caltech/ S.Stolovy Spitzer Science Center/Caltech)
(Астрономски магазин)
