Међународни тим научника идентификовао је нову врсту праисторисјког грабљивца, названу Paludocyon moyasolai, на темељу лобање пронађене пре 30 година у близини Барцелоне. То је припадник изумрле групе такозваних медведских паса, а откриће, објављено у часопису Journal of Mammalian Evolution, проширује знање о овим месоједима из раздобља миоцена, пише Еuronews. Лобања је ископана још деведесетих година прошлог века година у Елс Касотсу, налазишту у општини Субиратс које је временом постало једно од кључних миоценских у Европи. Тада су истраживачи претпоставили да припада већ познатој врсти из рода Paludocyion, чији су фрагментарни остаци пронађени и у другим земљама. Будући да се чинило како фосил не нуди нова сазнања, одложен је у складиште. Тек 2014. године, тoком израде докторске дисертације, један научник je поново проучио лобању и уочио да нешто није у реду.
Врста с којом је била упоређивана била је знатно крупнија, величине лава или тигра, и тежила је готово 200 килограма. Примерак пред њим био је мањи и вероватно слабије грађен. Истраживачи из каталонског Института за палеонтологију Микел Kрусафонт (ICP) провели су две године потврђујући своју сумњу: није то била позната врста, већ она коју нико пре није описао. Названа је Paludocyion moyasoali у част палеонтолога Салвадора Моја-Сола. У студији су још учествовали Национални музеј природних наука (CSIC), Универзитет у Валенсији, Аутономни универзитет у Барселони, Универзитет Kомплутенсе у Мадриду, еквадорски Национални институт за биоразноликост и музеј Изико из Јужне Африке. Према налазима, овај припадник изумрле групе месоједа који су комбиновали особине пса и медведа, а да нису припадали ни једнима ни другима, био је величине великог пса и тежио од 50 до 70 килограма.
Пронађени остаци укључују лобању, већи део чељусти и један доњи кутњак, што је било довољно да се открије необичан развој стражњих зуба. Други горњи кутњак био је посебно широк, а трећи већи него што је уобичајено за тај род. То упућује на разнолику исхрану, карактеристичну за ловца који се храни и месом и другим облицима хране. Био је способан да лови мали и средње велики плен попут примитивних јелена, говеда и предака свиња, али није био најмоћнији грабљивац у околини. На истом налазишту, наиме, нађена је друга, знатно већа врста амфицијонида величине леопарда, која још није формално описана. Средина у којој је обитавао пре отприлике 15,9 милиона година разликовала се од данашње: плитка лагуна окружена тропском шумом, у којој су живели крокодили, змије, рибе и разнолики сисари.
Руководиоци ископавања истичу да је управо водено окружење омогућило веома добро очување фосила. Након угинућа тела животиња остала су заробљена у блату, што их је заштитило од распадања. Откриће доприноси ширем истраживању у вези с тим како су заједнице великих месоједа биле организоване тијеком миоцена на Пиринејском полуострву. Претходна студија већ је обухватила нешто млађа налазишта, Лос Валес де Фуентидуења у Сеговији и Серо де лос Баталонес у Мадриду, где је необично велики број врста месоједа живео једни уз друге: медведопси, мачке, хијене и медведи. Kористећи анализу стабилних изотопа на више од 200 узорака зуба, та студија показала је да је владала интезивна конкуренција. Изузетак су били управо амфицијониди и примитивне хијене, који су ловили другачији плен на отвореним стаништима. Наведена метода омогућује да се с великом прецизношћу реконструише чиме се свака животиња хранила, уз минимално оштећење фосила. Paludocyon moyasolai уклапа се у ту причу као део слагалице.
(АI илустрација)
(Индекс)
