Малени паук склупчан у мраку наизглед мирно спава, но како ноћ одмиче тело му није непомично. Ноге се трзају, чељуст подрхтава, а мрежњаче у очима крећу се као да прате нешто што није тамо. Реч је о врсти Portiа fimbriata, пругастом пауку скакачу, а научници тврде да је такво понашање досад најјачи доказ да доживљавају фазу сна сличну људској РЕМ фази, пише Science Alert. Бихевиоралне еколошкиње Нађа Гајгер и Данијела Ц. Рослер са Универзитета у Бону истичу да их је изненадило колико је сан инсекта по својој структури и регулацији налик сну кичмењака. „Било је узбудљиво видети толике паралеле, посебно у хомеостатској контроли сна код животиња с веома различитом неуралном архитектуром. То отвара нове могућности за упоређивање функционисања сна у целом животињском царству”, изјавиле су. Спавање је и даље једна од великих биолошких загонетки. Иако се зна да је нужно и шта се догађа, није сасвим јасно зашто је еволуирало. Сваки сан подразумева дуго стање рањивости и смањене свести о околини. Међу познатим користима су побољшање памћења и учења, уклањање отпадних материја из мозга, физички опоравак, јачање имуног систава и регулација емоција.
Посебно је интригантна РЕМ фаза, периодични део сна у којем мозак постаје веома активан док тело остаје успавано. Зашто је то потребно и због чега организам настоји да надокнади мањак те фазе? „Наши налази подупиру идеју да различите фазе сна, укључујући активни сан налик РЕМ фази, имају дубоке еволуционе коријене”, нагласиле су научнице. Чињеница да су сличне фазе описане код еволуционо удаљених животиња попут паука, главоножаца и кичмењака чини ту могућност посебно уверљивом. Тим који је водила Рослер је 2022. године објавио запажања о врсти паука скакача Еварцха арцуата. Забележили су понашање које је подсећало на РЕМ фазу: док су мировали, инсектима су се трзали удови, а мрежњаче се померале. Но, постојао је кључни недостатак – нису могли потврдити да су пауци доиста спавали, а не само мировали.
Зато се ново истраживање усмерило на врсту Portiа с великим очима који су когнитивно изузетно напредни за своју величину. Могу планирају сложене руте до плена чак и кад га не виде, а друге пауке маме тако што трзањем њихових мрежа опонашају вибрације заробљеног плена. Ако једна тактика не успе, импровизују и испробавају друге сигнале. Због те способности решавања задатка поставља се питање помаже ли им у томе сан. Научници су морали да потврде неколико кључних обележја. Инсект у сну заузима специфичан положај, слабије реагује на подражаје и буди се само уз довољно јак подстицај. Сан је хомеостатски регулисан, што значи да након неспавања настоји да надокнади изгубљено време. Истраживачи су инфрацрвеним камерама пратили нихово кретање и тестирали реакције на сметње. Пауци активни дању ноћу су заузимали положај за одмор и слабије реаговали на подражаје, особито у епизодама које су наликовале РЕМ фази. Раздобља мировања редовно су прекидали трзаји ногу, подрхтавање уста и померање мрежњача.
Најуверљивији доказ добијен је пошто су им пореметили сан. Ноћу суи им убацили 25 живих винских мушица, што им је прекинуло одмор. Следеће ноћи када су се могли опоравити провели су готово 80 посто више времена у стањима сличним РЕМ фази. Нису имали дуже него чешће епизоде, као да надокнађују пропуштено. Та појава, позната као РЕМ ребоунд, снажан је доказ да им је сан заиста потребан. „Kолико знамо, то је први приказ РЕМ ребоунд-а код бескићмењака, што откриће чини посебно узбудљивим”, нагласиле су поменуте научнице. „Чињеница да пауци показују јасан притисак да надокнаде изгубљени сан сличан РЕМ фази снажно упућује на то да она има важну биолошку функцију и да није тек успутна појава.” Узорак је невероватно сличан ономе код кичмењака.
Kаква би то функција могла бити? Kод кичмењака РЕМ фаза се повезује са учењем и обрадом сећања. Истраживачи претпостављају да би се нешто слично могло догађати и у мозговима ових инсеката: „С обзиром на задивљуће стратегије лова које врста користи, врло је вероватно да дневна искуства обликују оно што се догађа у сну. То им може помоћи да усаврше доношење одлука, побољшају прецизност и уче из прошлих сусрета”. Такво тумачење отвара и могућност да пауци сањају, иако је то немогуће потврдити. Занимљивије је питање доживљавају ли бихевиоралну репризу – унутрашње генерисане покрете који одражавају радње из будног стања. Трзање ногу и мицање мрежњача могли би бити знави да у сну понављају обрасце активности, а то помаже у учвршћивању сећања. Будућа истраживања могла би открити који се делови мозга активирају у сну и јесу ли ти обрасци слични онима из будног стања. Без обзира на одговоре, наведено откриће поставља питања колико дуго сложени сан постоји и у којој мери је раширен у животињском свету. Гајгер и Рослер сумњају да пауци можда нису изузетак: „Нааучиле смо да, чим детаљно погледате њихово понашање, оно престаје да изгледа страно и постаје изненађујуће познато”. Истраживање је објављено у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences.
(Илустрација Данијела Рослер)
(Индекс)
