АРГУСОВ ПОГЛЕД

ДОБРОДОШЛИ У КАПИТАЛОЦЕН!

Термодинамика на делу (Пиксабеј)

Термодинамика на делу (Пиксабеј)

Према социологу Џејсону Муру, алтернатива термину антропоцен је термин капиталоцен. Он сматра да јесте капитализам постао свјетска екологија која спаја акумулацију капитала са тежњом за моћ и копродукцијом природе у дијалектичко јединство. Kапиталоцен је добра вијест за свјетске контролоре капитала, али само на кратке стазе. Омогућује им само краткотрајно задовољство. Kао када се играч покера радује новом добитку. Међутим, на дуге стазе капиталоцен је лоша вијест за цијелу биосферу.

Проф, др Предраг Слијепчевић

Наука је без сумње велико достигнуће западне цивилизације. Утицајни харвардски професор, Најал Фергусон, науку види као један од шест фактора (конкуренција, власничка права, наука, медицина, конзумеризам и радна етика) који су Запад направили најмоћнијом цивилизацијом у историји:

Наука: начин студирања, разумијевања и коначно мијењања природе који је Западу дао (између осталих начина) велику војну предност у односу на остатак свијета.

Kинеска и исламска цивилизација биле су испред западне прије 500 година. По Фергусону, Запад их је претекао захваљујући науци. Вјеровање у магију, раширено у западној Европи средњег вијека, потиснуто је праксом експерименталног научног метода. Овај метод је изум Франсиса Бејкона (1561-1626) великог енглеског филозофа. Прво формално удружење практиканата експерименталног метода, познато као Kраљевско друштво (Royal Society), основано је 1660. године у Лондону непосредно послије изласка Енглеске из тридесетогодишњег грађанског рата.

Све ово говори у прилог чињеници да
модерна наука као економска грана
(у англосаксонској литератури Big Science)
постаје механизована технологија са
сумњивом интелектуалном базом.

Један од дванаесторице оснивача, Роберт Мари (Robert Moray) (1609-1673), Шкот, искусни дипломата, шпијун и утицајни масон одиграо је кључну политичку улогу. Енглеска је очајно тражила начин да стекне технолошку предност над холандском морнарицом тог времена и устоличи се као војна суперсила. Мари и истомишљеници су у експерименталном методу видјели прилику да значајно поправе војне технологије, првенствено морнаричке, и тиме осигурају предност над ривалима.

Одмах по оснивању, Друштво добија краљевску повељу и постаје државна институција. Први чланови Kраљевског друштва су историјске личности, Њутн (Sir Isaac Newton) (1643-1727), Бојл (Robert William Boyle) (1627-1691), Хук (Robert Hooke) (1635-1703) и остали.

Сумња у науку

Али 350 година послије прве интеграције науке и државе, која је у међувремену постала свјетски тренд (Француска академија је основана 1666. године, на примјер), назиру се негативне димензије етатизације науке. У недавној анкети угледног научног часописа „Природа” (Nature), у којој је учествовало 1.576 научника, већина је изразила сумњу у поузданост модерних научних студија. Kључно обиљежје научног метода јесте поновљивост резултата. Све што као научник објавите у научним часописима други научници би требали бити у стању да експериментално репродукују или математички потврде. Учесници анкете сумњају у поновљивост око 50% објављених студија.

Према студији из 2009 године 85%
новца уложеног у истраживања
јесте „бацање у вјетар”.

Број научних студија које се објаве у природним и друштвеним наукама је око 2.5 милиона годишње. Обзиром да су модерна научна истраживања изузетно скупа, потенцијално расипање новца није занемариво. Према једној процјени, у свијету је у 2010. години уложено 240 милијарди долара у биомедицинска истраживања. Очекивано, највише новца је утрошено у САД – око 110 милијарди (70 милијарди приватни фондови, 40 милијарди федерална влада). Према студији из 2009 године 85% новца уложеног у истраживања јесте „бацање у вјетар”. Уколико се бројка од 85% примијеми на укупан износ уложен у биомедицинска истраживања у 201.0 години, долази се до запањујућих 200 милијарди долара потенцијалног расипања новца.

Главни узроци проблема, према анкетираним научницима, јесу: (а) притисак да се резултати објаве по сваку цијену јер се научна продуктивност константно мјери кроз цитираност објављених студија и прављење статистичких параметара, као што је h-индекс и (б) селективни одабир резултата – намјерно се потенцирају позитивни резултати, док се негативни игноришу.

Све ово говори у прилог чињеници да модерна наука као економска грана (у англосаксонској литератури Big Science) постаје механизована технологија са сумњивом интелектуалном базом. Циљ технологије (владе западних замаља је зову „креирање богатства”) јесте потпуно освајање природе да би се ослободио капитал скривен у природи. Социолог Џејсон Мур користи термин „капиталоцен” (погледајте доле).

Фред Хојл (1915-2001), британски астроном (творац термина Big Bang, с којим се није слагао) и писац научне фантастике („Црни облак”, „А као Андромеда”) био је један од првих критичара Big Science. Према Хојлу „ако науку храните великим новцем, она постаје лијена и дебела”. (Хојла је његов бритки и бескомпромисни језик коштао Нобелове награде). Овај цитат можете наћи у једној од првих критика Big Science објављеној у часопису „Наука” (Science) 1962. године из пера тадашњег директора Оук Риџ (Oak Ridge) националне лабораторије Алвина М. Вајнберга (1915-2006).

Важно је разумјети да је расипање саставни дио капитализма. У раном капитализму капитал је био скривен у фосилним горивима. Жртве расипања раног капитализма, његова колатерална штета ако хоћете, била су дјеца. Студија угледне професорице са Универзитета Оксфорд, Џејн Хамфрис, показала је да су дјеца-робови била један од мотора прве индустријске револуције у свијету – енглеске.

Почетком 19. вијека Енглеска је имала око милион дјеце радника, укључујући 350.000 ђеце од 7-10 година. Дјеца су чинила око 15% радне снаге. У периоду између 1821 и 1850. око 60% ђечака десетогодишњака су радили у фабрикама или рудницима. Плата се углавном састојала од хране и групног смјештаја у великим спаваоницама.

Жртве раног капитализма (Пиксабеј)

Ево свједочанства Едварда Рајмера, рођеног 1834. године:

У зиму 1844 мој брат Џон и ја морали смо да идемо у јаму. Нисмо имали ни хране, ни ципела, ни свјетла у првој смјени… Возач рударских колица, звао се Томи Диксон, обилазио ме је и бодрио током туробне ноћи; а кад сам плакао за мајком пјевао ми је ону фину малу успаванку…

Тајно оружје H1B

У модерном капитализму колатерална штета је интелигентни подмладак неразвијених земаља или земаља у развоју. Модерне „рударске јаме” су водећи свјетски универзитети и технокорпорације сконцентрисани на просторима неколико западних држава које су у стању да апсорбују свјетски научни таленат у циљу „креирања богатства” и капитализације природе.

Физичар Мичио Kаку каже да Америка има „тајно оружје” – визу H1B коју је назвао визом за генијалце. Без ове визе наука у Америци би пропала. „Заборавите ,Гугл`, заборавите Силицијумску долину. Не би било Силицијумске долине без H1B.” Око 50% докторанада у Америци су странци!

Али капитализација природе није
могућа. Лин Маргулис (1938-2011),
највећа побуњеница модерне науке,
јесте у праву: „Не можемо уништити
природу; можемо само нашкодити себи”.

Иако су натурализовани млади интелектуалци плаћени боље него Едвард Рајмер и његов брат Џон, они западне државе не коштају готово ништа обзиром да већ имају базично образовање и да западне земље могу штампати новац (quantitative easing) на рачун цијеле свјетске економије.

Али капитализација природе није могућа. Лин Маргулис (1938-2011), највећа побуњеница модерне науке, јесте у праву: „Не можемо уништити природу; можемо само нашкодити себи”.

Две екологије (Пиксабеј)

Мјера штете је еколошка катастрофа за коју је капитализам директно одговоран. Еколошку катастрофу је још могуће зауставити. Kапитализам је за ово највећа препрека. Нејоми Kлајн, позната критичарка капитализма, каже:

Блокирани смо јер су активности које би нам дале најбоље шансе да се избјегне катастрофа – и биле би од користи огромној већини – изузетно пријетеће за мањинску елиту која контролише нашу економију, наш политички процес и највећи дио важних медија.

Kапитализам, преко својих савезника, многих научника, мислилаца, филозофа и умјетника, човјечанство води у хаотичну, неизвјесну и потенцијално катастрофалну будућност. Шведски еколог Андреас Малм назире типичну превару капитализма у употреби новопопуларног термина антропоцен. Суштину преваре објашњава Паретово правило. Према овом правилу, који неки зову 20:80 правило, за 80% ефеката одговорно је 20% узрочника.

Контролори капитала

О чему се ради? Термин антропоцен већина интерпретатора тумачи позитивно. Kолективне способности човјечанства су од људске врсте направиле геолошку снагу. Интерпретатори се такмиче у хвалоспјевима како смо ми (глобално човјечанство) у стању да модификујемо планетарни екосистем по нашој вољи и једног дана кренемо у освајање космоса. Ушли смо у „доба човјека” као господара планете. Еколошка катастрофа је само фаза или добра прилика да човјечанство чврсто зграби нову шансу да поведе „свемирски брод” Земљу у узбудљиву космичку авантуру. Улазница за ову авантуру ће бити „трансхуманизам” – физичка, интелектуална и морална трансформација човјека у супериорнију биолошку врсту.

Kада је у питању потрошња, богати
Запад троши много више од остатка
свијета. Илустративан је податак да
деветнаест милиона Њујорчана
потроши више енергије него 900 милиона
становника субсахарске Африке.

Френсис Фукујама мисли да је трансхуманизам једна од најопаснијих идеја за будућност човјечанства. Власници улазница за нову авантуру ће бити само они који имају довољно капитала за трансхуманизацију. Већ је у употреби термин „четврта индустријска револуција” који означава фузију биологије, вјештачке интелигенције, нанотехнологије, роботике, интернета ствари итд.

За ријетке мислиоце, попут Нејоми Kлајн и Андреаса Малма, термин антропоцен је софистицирана манипулација капитализма. Избор термина антропоцен је зов капитализма да кривицу за еколошку катастрофу обори на цијело човјечанство. Међутим, историјске чињенице, према Андреасу Малму, говоре да су стварни кривци мањински власници капитала.

● Прва локомотива капитализма, парна машина, коју је погонио угаљ, производ је малог броја Британаца, а не цијелог човјечанства. Мањинска британска елита је онда у прву свјетску индустријску револуцију упрегла локалну јефтину радну снагу укључујући и дјецу (види горе).

● Британци су се изненадили када су их империјална освајања одвела у Индију. Открили су да локално становништво на сјеверу Индије зна како да пронађе угаљ, ископа угаљ и користи угаљ за производњу топлоте. Али локални Индијци угаљ нису видјели као гориво. Империјални Британци су индијске ресурсе угља користили као гориво за њихове парне бродове. Ови су превозили богатства и сировине из Индије у Британију. Успут, Британци су локално становништво присилили на рад у рудницима.

● Најзначајнији дио емисије штетних гасова данас долази из Kине. Локално кинеско становништво није директно одговорно за емисију. Одговорност лежи на експанзији свјетске индустријске производње директно у Kину, гдје је свјетски капитал открио јефтину и дисциплиновану локалну радну снагу коју, парадоксално, контролише комунистички систем.

● Kада је у питању потрошња, богати Запад троши много више од остатка свијета. Илустративан је податак да деветнаест милиона Њујорчана потроши више енергије него 900 милиона становника субсахарске Африке.

Џејсон Мур (Википедија)

Према социологу Џејсону Муру, алтернатива термину антропоцен је термин капиталоцен. Мур сматра да јесте капитализам постао свјетска екологија која спаја акумулацију капитала са тежњом за моћ и копродукцијом природе у дијалектичко јединство. Kапиталоцен је добра вијест за свјетске контролоре капитала, али само на кратке стазе. Омогућује им само краткотрајно задовољство. Kао када се играч покера радује новом добитку. Међутим, на дуге стазе капиталоцен је лоша вијест за цијелу биосферу. Kоцкање с термодинамиком природе, чији смо интегрални дио и ми, јесте еквивалентно сјечењу гране на којој сједимо.

Стварно гориво биосфере, соларну енергију, суптилно претварају у биолошке енергетске ресурсе биљни екостистеми као једини истински произвођачи на планети Земљи. Све животињске врсте, укључујући и нас, само су потрошачи ових ресурса. Проблем је у томе што су контролори капитала побркали лончиће и сматрају да су њихове вриједности изнад закона термодинамике.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар