МЕНТАЛНА ЛОЗИНКА

МАКСИМ ИЗ ТРАПЕЗУНТА

Српски војници с „максимом” на Солунском фронту

Српски војници с „максимом” на Солунском фронту

На кога је мислио Умберто Еко у књизи „Нулти број”: на америчког конструктора митраљеза или на највећу античку луку на Црном мору? А откуда су се појавиле цимбале или чинеле? Е, у томе вам неће помоћи ни Гуглов преводилац, а ни људи преводиоци.

miodrag-ivanisevic

Миодраг Иванишевић

Трагање за правим решењем некада може узети много више времена од планираног. Књига Умберта Ека „Нулти број” (Numero Zero) изашла је из штампе почетком 2015. године, да би се потом почела појављивати широм света онако како је и превођена, редом. Прво, са италијанског на енглески, па на француски, па на шпански итд. Нестрпљиво сам ишчекивао излазак романа на нашем језику, јер је свака Екова књига за мене представљала прави празник и ваљало ми је купити и ову чим се појави у књижарама.

Као што је и најављивано, у октобру те године, на београдском Сајму књига појавила се укусно опремљена књижица од неких двестотињак страница. Од свих књига, и нових и ретких половних, које сам те вечери у великим кесама унео у наш стан, изабрао сам Екову и спустио је нежно на ноћни ормарић – нека се још мало одмори, јер дуга је ноћ пред нама. Бар сам се тако надао.

„Хоће ли ти сметати, ако мало читам?”, упитао сам моју бољу половину крајње обазриво, и добио донекле двосмислен одговор: „Хм, ради шта хоћеш, ништа ти не браним”. Почео сам са читањем и сваким новим редом, по ко зна који пут, упадао у фино изаткану мрежу моћног паука.

Ракија на порођају

Књига ми je легла „на прву лопту” и просто сам гутао Мајсторове цаке и доскочице везане за крај­ње реално описивање новинарства – по свим анализама једног од најризичнијих занимања на свету. Да ли постоје назависни листови? Или појединци? Где су границе и ко их одређује?

„Ти све знаш, а да ли знаш
зашто се каже пијан као мајка
и лупа као максим по дивизији?”

Нисам то очекивао, али скоро на самом почетку главни јунак, искусни новинар Колона, упознао је младу новинарку по имену Маја, па је, како то већ бива у журналистици, пословни однос убрзо прерастао у љубавну везу – без обавеза. Време је пролазило и ла­гано ми је попуштала концентрација, тек у једном тренутку сам схватио да читам нешто потпуно нелогично и по мени неспојиво са Умбертовом причом. Нешто ми се ту никако није уклапало. Поново сам морао прочитати ово што ћете и ви за који тренутак:

Потом, пред спавање, рекла ми је: „Ти све знаш, а да ли знаш зашто се каже пијан као мајка и лупа као максим по дивизији?”

„Не, не знам. Питаш ме тако нешто у глуво доба ноћи?”

„Е, али ја знам, тачније, прочитала сам пре неки дан. Ово прво се користи за некога ко је трештен пијан и постоје два објашњења његовог порекла. Према једном, лекари су у давно доба, у недо­статку анестетичких средстава, за олакшавање порођајних болова женама давали ракију, па су често, пред сам порођај, бивале пропи­сно нацврцане. Према другом, по мени уверљивијем обја­шњењу, народ је под мајком подразумевао Мајку Земљу, која мора да буде добрано натопљена да би рађала плодове. Други израз користимо када хоћемо да кажемо да неко говори глупости, али мало ко зна да максим није неки војник Максим, већ заправо митраљез назван по британском конструктору и проналазачу америчког по­рекла, Хајраму Стивенсу Максиму. Почео је да се користи у Првом светском рату, а испаљивао је шесто метака у минути, дакле, косио је целе дивизије.

Српски војници с „максимом” на Солунском фронту

У поређењу са савременим митраљезима, био је претежак и гломазан, чак четири војника морала су да га опслужују: пуне муницијом, доносе воду за хлађење, циљају мету, и још један који је пуцао из њега.”

Откуда то Умберту Еку

Да ли је могуће да је и Маја прочитала онај већ поми­њани текст у „Блицу” и само га препричала Колони, па тако испала начи­тана? Откуда Умберту Еку ове две приче? Где их је покупио? Не знам колико сам то пута прочитао, али схватио сам да је преда мном јасан задатак – морам што пре доћи до оригиналног издања на италијанском, или до било којег другог превода, и упо­редити га с нашим преводом. Еко и „Максим по дивизији”. То је немогуће! Мораћу то проверити! Што пре. И потрага је почела…

Поглед ми је привукао
танушни „Нулти број”.

Сутрадан сам се бацио на посао и тражио начин да бесплатно преузмем Екову последњу књигу у pdf формату, али нисам имао среће. Покушавао сам на све могуће начине, кратицама и варкама, а користио сам више пута и „помоћ пријатеља”. Ништа нисам постигао! Путовали сма Нада и ја тог лета мало по свету и где год да смо дошли моје прво одредиште су биле књижаре, где сам се упор­но распитивао за тај већини продаваца непознати Numero Zero. Писац им је углавном био познат – као кроз неку маглу. Постајао сам већ и сâм себи досадан.

Пролазили су дани, и месеци, без и најмањег помака. Максим је и даље лупао у мојој глави, а и пијана мајка се морала налазити ту негде у близини. Био сам у некој минус фази и обрадовао сам се изненадном продуженом викенду у Опатији, који се опет, по ста­ром обичају, претворио у казнену експедицију по бутицима и сало­нима. И дошло је време да погледамо шта то код њих има ново од књига. У великој књижари, где увек направимо праву преме­тачину, и изађемо с кесама и кесицама, с попустом или без попуста, са једне полице, на другом нивоу, поглед ми је привукао танушни  „Нулти број”. Ко чека тај се начека! Мислим, и Нада је тражила неку њој важну књигу. И још само једну… Добили смо баш велики попуст!

Листао сам странице прескачући познате делове у жељи да што пре сазнам да ли је и хрватски преводилац поменуо Максима, од­но­­сно шта је Умберто Еко заиста написао.

Па да погледамо:

Хвалите га уз чинеле

Затим ми је, прије неголи је заспала, рекла: „Ти који знаш све, знаш ли зашто се каже изгубити Трапезунт и отићи у цимбале?”

„Не, не знам, па зар се то пита у поноћ?”

„А видиш, ја знам, или точније то сам прочитала некидан. Два су објашњења. Прво, будући да је Трапезунт био највећа лука на Црном мору, за трговце је изгубити руту за Трапезунт значило изгубити новац уложен у путовање. Друго, које ми се чини вјеро­јатнијим, Трапезунт је био видљива оријентацијска точка за бродове, па ако си га изгубио, значило је да си изгубио оријентацију, исто као да си изгубио бусолу, или повољан вјетар. Ако је ријеч о одласку у цимбале, што се обично раби за становиту разину пијанства, етимолошки рјечник каже нам да је то изворно значило бити веома весео, то још користи Пиетро Аретино, а потјече од 150. псалма, in cymbalis bene sonantibus.”

Трапезунт? Трапезунт и цимбале? Шта је сад ово? У чему је цака? Лако сам пронашао податак да оригинални стих на латинском гласи: „Laudate eum in cymbalis bene sonantibus!” илити у преводу „Хвали­те Га гласно уз чинеле!” Дакле, цимбале су чинеле… Па и ми понекад у необавезној причи користимо нешто слично – знате већ оно „Пуно сам попио, звони ми у глави!” А, што се тиче тог одласка у Трапезунт (енгл. Trebizond) можда је нај­боље упоредити га са оним преслободним описом неспособног човека – „Ма, тај би се и у лифту изгубио!” Наиме, ради се о томе да је пут до те велике луке старим морским вуковима одувек био крај­ње једноставан, јер када брод уплови у Црно море капетан само мора да се држи источне обале и чека да се појаве светла одредишта. У повратку је потребно држати се те исте обале док се не дође до Дарданела.

И шта након свега овога можемо закључити осим да је сличност између српског и хрватског из дана у дан све ма­­­­ња и мања, јер се и преводи неких делова Ековог оригиналног текста у толикој мери разликују да се чак мења и смисао његове основне идеје. Посто­ја­­­ла је и мала вероватноћа да је један од преводилаца дао себи позамашну слободу и у најбољој намери свој превод прилагодио про­­сеч­­­ном чита­оцу. Превод или пријевод? Морам се по сваку цену домоћи оригинала!

Преводилачка слобода

Покушавао сам данима да пронађем и скинем одговарајући докуменат, користећи све могуће претраживаче, и већ озбиљно поми­шљао да одустанем од узалудног посла. Али, једног дана, када сам то најмање очекивао, стари добри Гугл ми је саопштио да ипак постоји превод књиге Numero Zero у ПДФ формату и да га могу потпуно бесплатно преузети уз поштовање следећих услова… Да, да, хоћу. Разумем. Прихватам. Притисните ОК!

Био је то превод на португалском језику, којим се служим као кинеским и јапанским – значи никако! Ипак, нисам посустајао, јер отварала се каква-таква могућност да разрешим дилему и дођем до сазнања да ли је португалски преводилац помињао Максима и пијану мајку или тамо неки Трапезунт и цимбале. Бар то – за почетак. Из документа сам иско­пирао XIII поглавље и убацио га у Гуглов преводилац. Има и бржих од њега, то је сигурно. Чекао сам нестрпљиво. Још само мало…

Максим и пијана мајка
били само замене, уведене
у игру због нас, читалаца –
да нам као буде мало лакше.

Нисам био изненађен резултатом, а сигуран сам да нећете би­­­­­­­ти ни ви када вам кажем да је Умберто Еко ипак писао о црноморској луци и лименом музичком инструменту. Колико сам си­­гу­­­­ран у то? Још увек нисам прочитао примерак на италијанском и потрудићу се да кад-тад дођем до њега, јер постоји незнатна мо­­гућ­­­­ност да је португалски преводилац свој превод базирао на хрватском.

Колика је вероватноћа за то? А која је квота? Дошао сам тешком муком до сазнања да су моје сумње биле оправдане и да су Максим и пијана мајка били само замене, уведене у игру због нас, читалаца – да нам као буде мало лакше. Знао сам да је песничка слобода неограничена, али видим да је преводилачка још неограниченија.

Аутор одлично прихваћене књиге „Ребуси и како их се решити”, у којој се не говори само о енигматици већ и о неким озбиљним животним проблемима, београдски енигмата и карикатуриста Миодраг Иванишевић већ дуже време припрема њен логичан наставак. У књизи „Мистерије и како их се решити” описана је већина најпознатијих светских мистерија, а неке од них су на занимљив и духовит начин делимично објашњене. На скоро 400 страна, уз обиље илустрација у боји, аутор трага за решењима загонетки која вековима измичу највећим светским умовима, и вероватно ће измицати све док траје човекова жеља за додатним знањем, а „знање је сила, знање је моћ”. Као што сам аутор каже: „Мистерије су загонетке без још увек прихватљивог решења!” Оне су као енергија – неуништиве су и само с времена на време промене свој облик. Излазак „Мистерија” очекује се половином следеће године.

О аутору

Станко Стојиљковић

2 коментара

  • Није изрека „Косиш ко Максим дивизије“, него „Лупаш ко Максим по дивизији“. Дакле, због тога што је митраљез био „претежак и гломазан, чак четири војника морала су да га опслужују“ прилком било каквог покрета јединице која га је имала у формацији, увек се могло чути „лупање“ митраљеза. Код савремених митраљеза, у сличним ситуацијама, једва се чује ситно звецкање.

Оставите коментар