ГАГАРИНОВИ ПУТОКАЗИ

ТУРИСТИЧКИ ЛЕТ ДО ЗВЕЗДА

Међу звездама (Википедија)

Данас, скоро 20 година након првог туристичког лета у свемир, трка у покретању свемирске туристичке индустрије видно се захуктава и делује да је само питање времена када ћемо моћи да купимо карту за медени месец на Венери, венчање на Марсу, или две недеље на приватној свемирској станици изнад Земље.

У роману Жила Верна „Пут на Месец”, једној од првих прича о лету у свемир која је објављена 1865. године, приватна група америчких дизајнера оружја смишља како да специјалним топом одлети право на Месец. Ово дело брзо наилази на публику, а утицало је и на касније генерације стваралаца попут британског мајстора научне фантастике Х. Џ. Велса или француског уметника Жоржа Мелијеса који је 1902. по овом роману снимио чувени први научнофантастични филм.

Током 20. века тема истраживања свемира само наставља да добија на популарности у фикцији, а Свемирска трка између САД и Совјетског Савеза убрзо преноси ову тему из маште у стварност, па тако само 100 година након објављивања Верновог романа људи заиста корачају по Месецу. Овај подвиг побуђује машту читавог света да ће по узору на путничке авионе једног, сада већ не тако далеког дана, човек моћи да путује у свемир комерцијалним летовима.

У лето 2000. године компанија MirCorp,
названа по руској свемирској станици
„Мир”, први пут у историји заиста
покушава да пошаље човека у свемир
у приватном туристичком аранжману.

Први авион направљен је 1903, а први комерцијални летови су почели само двадесетак година касније, да би прави бум доживели након Другог светског рата. Међутим, свемирска путовања су неупоредиво комплекснија чак и од израде авиона. За разлику од браће Орвил, приватних лица која су као у Верновом роману сами успели да сакупе новац за свој први авион и колико-толико сигурно полете, свемирске летове по правилу финансира и контролише држава јер ниједан појединац или група не могу да приуште себи такав луксуз. Или је барем тако било све до корпоративног бума осамдесетих и одлуке тадашњег америчког председника Роналда Регана да подржи приватне корпорације које желе да се баве летовима у свемир.

У САД у ове воде прва упловљава компанија Америчке свемирске услуге (Space Services of America), која 1982. шаље прву приватну ракету у свемир, а затим наредних деценија ради на слању сателита, па и посмртних остатака преминулих који су желели да буду сахрањени у свемиру. Међутим, и поред почетног ентузијазма, ова компанија никада није успела да успостави и комерцијалне свемирске летове за живе путнике. Са друге стране у Русији се убрзо након краја Хладног рата формира полудржавна компанија Ракетно-космички центар „Прогрес” за производњу ракета-носача „Сојуз” за лансирање људи и опреме у свемир, али ни она се није упустила у организовање комерцијалних летова.

У лето 2000. године компанија MirCorp, названа по руској свемирској станици „Мир”, први пут у историји заиста покушава да пошаље човека у свемир у приватном туристичком аранжману. Компанију су основала два америчка предузетника, Волтер Андерсон и Рик Тамлинсон, којима је престанак рада станице „Мир” дало идеалну пословну прилику. Наиме, њихова идеја је била да по угледу на авиокомпаније понуде руској страни да за њих уговарају туристичке туре до свемирске станице „Мир” и назад. Идеја је прихваћена и требало је да је спроведе руска војно-свемирска фирма „Енергија” која је обезбедила возило и контролу безбедности путника. Чак је одабран и први свемирски туриста, амерички мултимилионер Денис Тито.

Денис Тито (Википедија)

За MirCorp је ово требало да буде само почетак. Жеља им је била да након Титовог лета искористе медијску пажњу и покрену неку врсту ријалити шоуа чији би победник био обичан човек којем би овакав туристички аранжман био плаћен и организован. Међутим, стицајем политичких околности које су довеле до коначног пензионисањеа Мира, као и хапшења Андерсона због проневере новца, идеја је пропала као и сама компанија.

Тито међутим није одустао од своје
намере да посети свемир па је посао
организације лета, поново уз помоћ
руске фирме „Енергија”, преузела друга
фирма основана 1998. под именом
„Свемирске авантуре”, а у чијем се
управном одбору налази и Баз Олдрин.

Остаје непознаница да ли би се да је фирма преживела створила критична маса заинтересована за свемирски туризам као што се десило касније у случају холандске компаније Mars One која продаје карте за први будући лет на Марс, компаније Lunar Land која продаје територије других планета и Месеца, а и успостављања прве свемирске нације по имену Асгард, додуше на Земљи, по идеји руског милијардера Игора Ашурбејлија.

Тито међутим није одустао од своје намере да посети свемир па је посао организације лета, поново уз помоћ руске фирме „Енергија”, преузела друга фирма основана 1998. под именом „Свемирске авантуре”, а у чијем се управном одбору налази и Баз Олдрин. Тито је на свој јединствен туристички пут кренуо 2001. године, али уместо пензионисане станице „Мир” посетио је њену наследницу, Међународну свемирску станицу на којој је провео седам дана и за то платио чак 20 милиона долара. Фирма Свемирске авантуре је послала још шест богатих туриста у свемир, а затим је њен рад изненада омела одлука руске владе да од 2010. заустави туристичке посете Међународној свемирској станици.

И поред овог застоја у свемирском туризму, данас се бројне корпорације утркују која ће осмислити бољи пословни модел за наставак овог и сличних послова у оквиру такозване нове свемирске економије. Једна од њих је Bigelow Aerospace чији је циљ да направи сопствену комерцијалну свемирску станицу на коју би људи могли да путују за 50 милиона долара. Једног од љутих конкурената представља им чувена компанија SpaceX још чувенијег предузетника Илона Маска чији је примарни циљ смањивање трошкова лета у свемир улагањем у развој свемирске опреме, возила и делова који могу да се користе више пута. Ту је и Sierra Nevada Corporation, фирма за свемирску технологију у власништву турско-америчке породице Озмен.

Илустрација (Фликр)

Још један мултимилијардер, Џеф Безос, директор Амазона, најуспешније фирме за трговину преко интернета, такође ја и на челу компаније Blue Origin, која намерава да се упусти у трку за комерцијализацију пута свемир, иако би њихови летови трајали само неколико минута али би били и далеко приступачнији. Још један такмац, ексцентрилни мултимилијардер Ричард Брансон, власник медијске империје Virgin, најавио је сличан програм као и потенцијалну просечну цену лета у свемир од око 250 хиљада долара за неколико минута проведених у орбити. Са друге стране, фирма Orion Span плаира да направи сопствену малу свемирску станицу у ниској Земљиној орбити која би превасходно примала туристе по цени од око 10 милиона долара по особи.

Са друге стране, руска туристичка
компанија Go Russia има скромније
амбиције па нуди само летове до ивице
свемира за 19.000 долара.

Међутим, не треба заборавити ни свемирске компаније из других држава, попут „Роскосмоса” који организује путовања до Међународне свемирске станице и који управо у сарадњи са компанијом Енергија планира да изгради хотел за туристе на самој станици. Цена боравка у њему би износила 60 милиона долара. Са друге стране, руска туристичка компанија Go Russia има скромније амбиције па нуди само летове до ивице свемира за 19.000 долара. Слични су и планови „Космокурса”, пословног партнера „Роскосмоса”, који намерава да емулира пословни модел кратких свемирских летова у ниску орбиту за неколико стотина хиљада долара. Са друге стране, ту је и стари играч НАСА која наводно размишља не само о повратку на Месец, већ и о градњи свемирске базе за астронауте на Земљином сателиту.

Ко год да на крају изађе из ове трке као доминантна туристичка свемирска сила, извесно је да ће сви морати да се држе одређених пословних смерница. Пре сваког лета свемирски путници морају да прођу психофизичко тестирање и различите припреме попут овладавања кретањем у простору без гравитације. Осим тога, свемирске туристичке фирме ће морати да се ослањају на „Сојуз” и Међународну свемирску станицу уколико не намеравају да саме праве шатлове и свемирске мотеле. У томе може да им помогне Axiom Space чији је главни циљ да направи нову свемирску станицу која би требало да наследи Међународну након што као и „Мир” оде у пензију 2028. године.

Данас, скоро 20 година након првог туристичког лета у свемир, трка у покретању свемирске туристичке индустрије видно се захуктава и делује да је само питање времена када ћемо моћи да купимо карту за медени месец на Венери, венчање на Марсу, или две недеље на приватној свемирској станици изнад Земље.

(Андреј Самарџија Шушић, ЦПН)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар