ПЕТА ДИМЕНЗИЈА

ВАША ТЕЖИНА ЈЕ ПРАЗНИНА

Шта је старије – дух или твар? Познато, а тешко? Добро, да променимо – кокош или јаје? Сад је лакше, јер су научници одговор на друго питање испоручили пре неколико година. Копка вас знатижеља?

Леонард Млодинов


Дипак Чопра

У реду: јаје је старије, полагали су га у земљу гмизавци с чије су једне гране прхнуле праптице. Кокошка је трчећа, није летећа пернатица; поскакује, а не полеће. Повремено се затрчи и убрзо стане, никако да узлети. Кратко и јасно: неповољна сразмера телесне тежине и телесне брзине. Икар је из петних жила замахивао крилима прилепљеним воском, нама су приповедали да се сувише приближио Сунцу. Хеј, толико високо одмахао!

Слично је покушао радознали дечачић Никола Тесла, држећи у једној руци кишобран (или држећи се за кишобран). Пао на земљу у родном Смиљану, винуо се у легенду у туђинској Америци. Али прво питање је и те како главоболно, искушавало је највеће умове у историји. Задире у саму суштину стварности. Зато су се у својеврсни „мисаони коштац” ухватили врхунски теоријски физичар са Универзитета Беркли и чувени проповедник духовности (ендокринолог по образовању). Леонард Млодинов и Дипак Чопра. Летњи дан до подне, ко зна колико заредом. Да ли је на све стране летело перје?

И да, и не. Нису један другог штедели, ал` су се уважавали. Ниједан од ове двојице, очигледно, није из Србије, још мање с овдашњим докторатом – лажним или важним. Шта је то стварност?

Поватак на почетак

На мукотрпном путу до коначног расплета у необичној и надахнутој расправи отписивали су један другом, углавном учтиво оповргавајући супарничко виђење, уз неизбежне опаске да други (или први) – у сваки поглављу су се наизменично смењивали у редоследу – није схватио понуђено тумачење. Зар то није наговештено на корицама књиге „Сукоб два погледа на свет – наука против духовности” (у издању „Лагуне”)?

Није помогла, дакле, здружена порука читаоцима: „Свим мудрацима и научницима који су проширили људски ум”. Искрено говорећи, Дипак Чопра је пригрлио бројна научна објашњења, чије је извориште све време видео у бесконачном океану космичке свести. Леонард Млодинов је упорно бранио науку до последње реченице, уз покоје незнатно узмицање. Јесу ли за оправдањем властитог мишљења посегли већ у првој реченици, коју су заједно потписали: „Нема веће енигме од туђег погледа на свет”.

Физика и метафизика
„Метафизика је судница у којој
се износе уводни и завршни
аргументи без обавезе да се
поднесу докази у међувремену.
У науци су само докази важни.”
(Леонард Млодинов)

„Ако свест лежи у основи свега
у природи, она је сила која управља
еволуцијом. У супротом, еволуција
постаје, заједно са свим осталим,
исход слепе наусумичне активности.
Физика је изабрала другу претпоставку
која ју је довела до неких очигледно
погрешних закључака.” (Дипак Чопра)

Напослетку се свако вратио на своје полазиште у невидљивом „плесу два ума”, који се једино речима може дочарати јер ми, читаоци, још нисмо у стању да завиримо у нечије мисли. Али научници нису политичари, ваљда ће испунити такво обећање. А кад тај дан осване? Препустимо то Карлу Густаву Јунгу: „Ко гледа ка споља, сања; ко гледа ка унутра, буди се”. (Корисно упутство: не важи за данашње становнике Србије).

На дугом путовању у неспоразум, из којег су и кренули, упустили су се у разјашњење свемира, живота, ума и мозга и бога. Има ли још? Нема, нити ће бити. У одгонетање ова четири свеобухватна појма или нерасветљена изазова укључени су, мање-више, сви научници света, а има их око седам милиона. Да бисмо вас осоколили у размишљању, издвојили смо неколике мисли. Боље рећи: истргли смо их подебеле књиге с више од 400 страница. Да ли је свемир свестан?

Дипак Чопра се позива на „Махабхарату”, староиндисјки еп, и каже да „свесност постоји свуда у природи”. Леонард Млодинов узвраћа: „Како да знамо постоји ли свест у свемиру? То било као да ћелија у слозокожи желуца зна да ће, када се упали, особа у чијем је телу осетити бол.” И додаје: „Идеја о свести свемира једнако је јалова, те је најбоље и њу одбацити”. А каква је природа времена?

„У људском телу има много унутрашњих сатова које покрећу разни нервни механизми. Наш осећај за време, углавном, потиче од сатова уграђених у наше тело и оних који се виде у нашем окружењу. У људском организму тај процес је сложенији. Одвија се у делу мозга који се зове хитоталамус”, образлаже Леонид Млодинов.

Парадокс близанаца

Обрни-окрени, време је тешко описати. Ми га меримо тако што трајање једног збивања упоређујемо с трајањем другог који истовремено почиње и завршава се. Узмимо за пример најтачнији часовник за који знамо, чије зрачење одговара прелазу између два нивоа енергије атома цезијума 133 – а то је 9.192.631.770 пута у секунди!

Алберт Ајнштајн је показао да, у суштини, све зависи од посматрача, наводећи знани „парадокс близанаца”. Један остане на Земљи, други одлети великом брзином до удаљене планате и врати се. Ко је старији?

Стварност без времена
„Кад се позабавимо њоме,
вечност не подразумева дуго,
дуго времена. Она означава
стварност у којој није присутно
време”. (Дипак Чопра)

Брат (или сестра) који се није укрцао. Вероватно стога сви журе на авион, иако нису близанци. Неће, ваљда, због тога поскупети карте? Дипака Чопру то нимало не дотиче: „Људи стоје на ивици између времена и бесконачности”, јер „основно стање ума је вечност. Сам Буда, и други духовни учитељи, тврдио је да се „кад ум застане, све зауставља”.

Шта је то живот? „Кад престанемо да одржавамо ред, умиремо и враћамо се у крајње поремећено стање”, напомиње Леонард Млодинов и наставља: „С тачке гледишта физике, жива бића се разликују по својој уређености и својој способности да је одрже”. После смрти наше тело поприма температуру предмета из околине.

Дипак Чопра, напротив, наглашава: „Живот је одувек постојао”. И наводи речи познатог физичара Фримана Дајсона: „Открио сам свемир који постаје безгранично богатији и сложенији, свемир живота који ће трајати вечно”.

Постоји ли изворна стварност? Велики немачки филозоф Имануел Кант се 1781. запитао: „Да ли стварност уопште постоји изван мозга?” Претпоставио је да је стварност коју доживљавамо изградио и обликовао наш ум, ограничен нашим веровањима, осећањима, искуствима и жељама.

Стварност је чедна

Леонард Млодинов наводи да су незнатне разлике у значењу подстакле нобеловца Стивена Вајнберга да се запита: „Шта на крају крајева значи посматрати нешто?” Имао је у виду кварк, најсићушнију замишљену честицу у срцу протона, електрона и неутрона, коју физичари никад нису опазили, а већина сматра „да никад и неће”.

Честице из ништавила
„Већи део наше масе потиче од
протона из атома од којих сте
сачињени, а већи део масе протона
не потиче потиче од масе кваркова
који чине протон, већ од енергије
,празног` простора између тих кваркова,
узбуркане мешавине честица које потичу
из ништавила да би затим опет брзо
нестале у њему. Зато када следећи пут
будете размишљали о томе колико сте
тешки, сетите се да већи део ваше тежине
потиче од тежине празног простора.”
(Леонард Млодинов)

И Дипак Чопра позива у помоћ физичара, Роџера Пенроуза, који је рекао: „Не верујем да смо пронашли прави ,пут до стварности`, упркос невероватном напретку постигнутом током два и по миленијума, нарочито у последњих неколико векова. Свакако су нам потребна нека радикално нова запажања.”

Зато је проповедник духовности изричит: „То значи да извор света није створен – што је концепт који наука не може да схвати”. И закључује: „Сварност је чедна; не дозвољава да је видимо голу”. Како су срочили (своју) последњу одбрану?

Признајући да данас нема ни начелног, а камоли подробног описа свести, Леонард Млодинов закључује: „Наука можда никад неће пронаћи све одговоре, али никад неће ни престати да их тражи и никад неће ићи линијом мањег отпора док наставља да трага за разумевањем”.

А Дипак Чопра поручује: „Свуда око нас људи болују од празнине и чежње; вакуум се мора испунити, а то је духовни вакуум. Нека се наука придружи том лечењу јер ће, у супротном, чуда технологије на
крају можда бити у служни празних срца и напуштених душа”.

Станко Стојиљковић

О аутору

Станко Стојиљковић

1 коментар

  • Vrlo zanimljiv tekst. Na momente je teško odupreti se utisku koliko je zaista deo onoga što mi zaista jesmo, da moramo na neki način da vezujemo stvarnost mahom za ono kako je mi doživljavamo, što implicitno uključuje neminovnost postojanja nas samih kao posmatrača ili entiteta koji na ovaj ili onaj način doživljavaju stvarnost. Ta uvrženost potrebe da smo tu da je razumemo, seže i do same interpretacije kvantne mehanike Kopenhagen Interpretacije u kojoj je posmatrač ključan kao i merenje nekog stanja. Medjutim, prirodi pre našeg evolutivnog nastanka nije bio neophodan svestan posmatrač da bi ona bila ono što jeste i da bi se upravljala svojim nepisanim i ne-interpretiranim zakonima. Možda je najteže pokušati razumeti prirodu onakva kakva ona možda jeste i bez neophodnosti našeg postojanja da bi ona funkcionisala kao prava i za samu sebe realna i dovoljna.

Оставите коментар