ARGUSOV POGLED

BIVANJE U VREME TUGE

331 pregleda

Izvorno tugovanje otvara čoveku mogućnost da shvati šta je to izgubljeno i zašto i da zahteva povratak nepomućenog bivanja u kojem nema nepotrebnih gubitaka.

MINOLTA DIGITAL CAMERA

Džon Zerzan

Čovek današnjice potpuno je prožet dubokim osećajem gubitka i nespokoja, utopljen u kulturalnu potištenost koju nije moguće tek tako uporediti s patnjom pojedinca što dolazi kao posledica kakvog ličnog gubitka. Hipertehnologizovani kasni kapitalizam ustrajno potiskuje živo tkanje egzistencije, a najveće masovno odumiranje u peoteklih 50.000 godina nemilice pogađa svet: svake godine izumre 50.000 biljnih i životinjskih vrsta.

Naše tugovanje izraženo je u obliku postmoderne iscrpljenosti koju tako snažno obleežava sklonost teskobnom, neprekidno menjajućem relativizmu i neraskidiva povezanost s površinom kao posledica straha od prihvatanja bolnog gubitka. Fatalna ispraznost nesalomivog konzumerizma obeležena je gubitkom energije, poteškoćama u koncentraciji, osećajima potištenosti i povlačenjem iz društva; svim onim odlikama navedenim u psihološkoj literaturi na temu tugovanja.

Najveća pogreška postmodernizma jeste u njegovom poricanju gubitka, odbijanju svakog tugovanja. Lišen nade ili vizije budućnosti, vladajući duh vremena, takođe, vrlo eksplicitno onemogućava razumevanje onoga što se dogodilo i spoznaju razloga takvog razvoja događaja. Razmišljanje o izvorištima je podvrgnuto zabrani čime se potpomaže već spomenuto isticanje površnog, nestalnog i neutemeljenog. Sličnosti između individualne žalosti i rastužene, ožalošćene sfere zajednice počesto su neverovatne. Osmotrite, primerice, sledeći navod psihoterapeuta Keneta Doke: „Obespravljeno tugovanje može se definisati kao tugovanje što osoba proživljava nakon pretrpljenog gubitka koji nije ili ne može biti otvoreno priznat, javno oplakivan ili, pak, nema društvenu podršku”. Poricanje na ličnoj ravni u bitnom je smislu metafora šireg poricanja; lično poricanje, najčešće posve razumljivo, uvodi problematično pitanje odbijanja u područje krize koja pogađa sve nivoe.

Zaštitni znak glasova koji tako snažno odjekuju na prelazu iz jednoog u drugo hiljadugodište svakako je suprotstavljanje svakoj naraciji, odnosno beg od ma kkve vrste okruženja. Modernistički projekat barem je ostavio mesta za apokaliptične iskaze; od nas se pak očekuje da prihvatimo večno plutanje u svetu površina i simulacija koje osiguravaju brisanje stvarnog sveta i raspršivanje, i pojedinačnog jastva i društva. Zbog istrebljenja značenja, Bodrijar je neporecivo amblematski mislilac kraja krajeva.

Vratimo se ponovo psihološkoj literaturi koja nudi vredne spoznaje. Dojč je razmatrao izostanak izražavanja tuge nakon bolnih iskustava i protumačio ga odbrambenim mehanizmom ega koji se, suočen s razornom teskobom, time nastoji očuvati. Fenihel je zapazio da u početku iskustvo tuge dolazi isključivo u malom obimu; kad bi bilo oslobođeno u svojoj punoj snazi, čovek bi zapao u neizdrživi očaj. Slično tome, Grinspun je napomenuo da se „ljudi ne mogu izložiti opasnostima sveobuhvatne teskobe koja se može javiti kao posledica potpunog spoznajnog i osećajnog zahvatanja trenutne situacije u svetu i njenog učiaka na budućnost”.

Imajući te savete i opomene na umu, ipak, valja reći da se s gubitkom treba suočiti. To naročito vredi za društvenu egzistenciju gde bi se – za razliku od, recimo, smrti voljene osobe – kriza monumentalnih razmjra mogla pomaći ka razrešivom preobražaju, prestane li se ona poricati. Potiskivanje, koje se očito zbiva u trenucima postmoderne fragmentacije i površnosti, nikako ne dokida problem. „Potiskivanje”, prema Bolasu, „zapravo označava čuvanje: skriveni u organiziranim rasponima nesvesnoga, želje i sećanja na njih neprekidno pokušavaju iznaći put do priznanja u sadašnjosti – žudnja se opire vlastitom dokinuću”.

Tuga je izigravanje i umrtvljivanje žudnje i uveliko nalikuje na depresiju: zapravo, mnoge su depresije posledica gubitka (Klerman). U korenu tuge i depresije možda stoji srdžba; razmotrite, na primer, kulturalno povezivanje crnaca s tugom i oplakivanjem, i srdžbom u slučaju crnog gneva.

Dugo se smatralo da tuga uzrokuje rak. Savremena varijacija te teze jeste napomena Normana Majlera prema kojoj je rak nezdravo stanje poremećenog društva okrenuto unutra i premošćuje ličnu i javnu sferu. Ponovo je reč o jasnom povezivanju tuge, depresije i srdžbe – i svedočanstvu o golemom potiskivanju. Izobilje znakova upućuje na slabljenje odbrambenog sistema; uz porast broja materijalnih toksina, čini se da postoji i porast tuge i srodnih joj osećaja. Kad su značenja i žudnje odveć bolni, odveć neobećavajući da bi se priznali ili pokušali ostvariti, njihovo gomilanje samo pridonosi katastrofi koja se događa pred našim očima.

Osmotriti narcizam, danas prevladavajući karakterni profil, znači videti patnju kao složenost sve tešnje povezanih gledišta. Laš je, pišući o glavnim obeležjima narcističke ličnosti, spomenuo nemogućnost osećanja, defanzivnu površnost, iskazivanje potisnute netrpeljivosti i osećaje nestvarnosti i praznine. U tom smislu i narcizam je blizak tugovanju, pri čemu se još snažnije nameće širi zaključak: nešto nije u redu, nešto se krije u samom srcu sve te tuge, bez obzira na to kakvim se imenima označavalo.

U svom istraživanju iz 1917. godine naslovljenom Tugovanje i melanholija, zbunjeni Frojd se zapitao zašto je povratak svakom sećanju i nadanju povezanom s gubitkom voljene osobe neobično bolno. Suze oplakivanja u osnovi su suze nad samim sobom. Velika tuga zbog ličnog gubitka, koliko god bila tragična i teška, možda je na određeni način iskazivanje tuge zbog bitno opštijeg gubitka vrste.

Valter Benjamin je napisao Raspravu o povesti, nekoliko meseci pre svoje prerane smrti 1940. godine, suočen sa zatvorenim granicama koje su mu onemogućile beg od nacista. Kršeći ograničenja marksizma i pisanja, dosegnuo je vrhunac kritičkog mišljenja. Shvatio je da je civilizacija, po svojem poreklu, ona oluja koja je proterala ljude iz raja; napredak je pak video kao jedinstvenu, neprekidnu katastrofu.

Otuđenost i teskoba nekad su uglavnom bili nepoznati. Danas se, primerice, broj teških depresija u razvijenim zemljama udvostručuje gotovo svakih deset godina. Kako je domišljato istaknuo Piter Homans: „Tugovanje ne uništava prošlost – ono samo otvara put prema svojem predmetu i prema zajednicama prošlosti”. Izvorno tugovanje otvara čoveku mogućnost da shvati šta je to izgubljeno i zašto i da zahteva povratak nepomućenog bivanja u kojem nema nepotrebnih gubitaka.

(Ilustracije Wikipedia)

 (Fenomeni)

O autoru

administrator

Ostavite komentar