Изворно туговање отвара човеку могућност да схвати шта је то изгубљено и зашто и да захтева повратак непомућеног бивања у којем нема непотребних губитака.

MINOLTA DIGITAL CAMERA
Џон Зерзан
Човек данашњице потпуно је прожет дубоким осећајем губитка и неспокоја, утопљен у културалну потиштеност коју није могуће тек тако упоредити с патњом појединца што долази као последица каквог личног губитка. Хипертехнологизовани касни капитализам устрајно потискује живо ткање егзистенције, а највеће масовно одумирање у пеотеклих 50.000 година немилице погађа свет: сваке године изумре 50.000 биљних и животињских врста.
Наше туговање изражено је у облику постмодерне исцрпљености коју тако снажно облеежава склоност тескобном, непрекидно мењајућем релативизму и нераскидива повезаност с површином као последица страха од прихватања болног губитка. Фатална испразност несаломивог конзумеризма обележена је губитком енергије, потешкоћама у концентрацији, осећајима потиштености и повлачењем из друштва; свим оним одликама наведеним у психолошкој литератури на тему туговања.
Највећа погрешка постмодернизма јесте у његовом порицању губитка, одбијању сваког туговања. Лишен наде или визије будућности, владајући дух времена, такође, врло експлицитно онемогућава разумевање онога што се догодило и спознају разлога таквог развоја догађаја. Размишљање о извориштима је подвргнуто забрани чиме се потпомаже већ споменуто истицање површног, несталног и неутемељеног. Сличности између индивидуалне жалости и растужене, ожалошћене сфере заједнице почесто су невероватне. Осмотрите, примерице, следећи навод психотерапеута Kенета Докe: „Обесправљено туговање може се дефинисати као туговање што особа проживљава након претрпљеног губитка који није или не може бити отворено признат, јавно оплакиван или, пак, нема друштвену подршку”. Порицање на личној равни у битном је смислу метафора ширег порицања; лично порицање, најчешће посве разумљиво, уводи проблематично питање одбијања у подручје кризе која погађа све нивое.
Заштитни знак гласова који тако снажно одјекују на прелазу из једноог у друго хиљадугодиште свакако је супротстављање свакој нарацији, односно бег од ма ккве врсте окружења. Модернистички пројекат барем је оставио места за апокалиптичне исказе; од нас се пак очекује да прихватимо вечно плутање у свету површина и симулација које осигуравају брисање стварног света и распршивање, и појединачног јаства и друштва. Због истребљења значења, Бодријар је непорециво амблематски мислилац краја крајева.
Вратимо се поново психолошкој литератури која нуди вредне спознаје. Дојч је разматрао изостанак изражавања туге након болних искустава и протумачио га одбрамбеним механизмом ега који се, суочен с разорном тескобом, тиме настоји очувати. Фенихел је запазио да у почетку искуство туге долази искључиво у малом обиму; кад би било ослобођено у својој пуној снази, човек би запао у неиздрживи очај. Слично томе, Гринспун је напоменуо да се „људи не могу изложити опасностима свеобухватне тескобе која се може јавити као последица потпуног спознајног и осећајног захватања тренутне ситуације у свету и њеног учиака на будућност”.
Имајући те савете и опомене на уму, ипак, ваља рећи да се с губитком треба суочити. То нарочито вреди за друштвену егзистенцију где би се – за разлику од, рецимо, смрти вољене особе – криза монументалних размјра могла помаћи ка разрешивом преображају, престане ли се она порицати. Потискивање, које се очито збива у тренуцима постмодерне фрагментације и површности, никако не докида проблем. „Потискивање”, према Боласу, „заправо означава чување: скривени у организираним распонима несвеснога, жеље и сећања на њих непрекидно покушавају изнаћи пут до признања у садашњости – жудња се опире властитом докинућу”.
Туга је изигравање и умртвљивање жудње и увелико наликује на депресију: заправо, многе су депресије последица губитка (Kлерман). У корену туге и депресије можда стоји срџба; размотрите, на пример, културално повезивање црнаца с тугом и оплакивањем, и срџбом у случају црног гнева.
Дуго се сматрало да туга узрокује рак. Савремена варијација те тезе јесте напомена Нормана Мајлера према којој је рак нездраво стање поремећеног друштва окренуто унутра и премошћује личну и јавну сферу. Поново је реч о јасном повезивању туге, депресије и срџбе – и сведочанству о големом потискивању. Изобиље знакова упућује на слабљење одбрамбеног система; уз пораст броја материјалних токсина, чини се да постоји и пораст туге и сродних јој осећаја. Kад су значења и жудње одвећ болни, одвећ необећавајући да би се признали или покушали остварити, њихово гомилање само придоноси катастрофи која се догађа пред нашим очима.
Осмотрити нарцизам, данас превладавајући карактерни профил, значи видети патњу као сложеност све тешње повезаних гледишта. Лаш је, пишући о главним обележјима нарцистичке личности, споменуо немогућност осећања, дефанзивну површност, исказивање потиснуте нетрпељивости и осећаје нестварности и празнине. У том смислу и нарцизам је близак туговању, при чему се још снажније намеће шири закључак: нешто није у реду, нешто се крије у самом срцу све те туге, без обзира на то каквим се именима означавало.
У свом истраживању из 1917. године насловљеном Туговање и меланхолија, збуњени Фројд се запитао зашто је повратак сваком сећању и надању повезаном с губитком вољене особе необично болно. Сузе оплакивања у основи су сузе над самим собом. Велика туга због личног губитка, колико год била трагична и тешка, можда је на одређени начин исказивање туге због битно општијег губитка врсте.
Валтер Бенјамин је написао Расправу о повести, неколико месеци пре своје преране смрти 1940. године, суочен са затвореним границама које су му онемогућиле бег од нациста. Kршећи ограничења марксизма и писања, досегнуо је врхунац критичког мишљења. Схватио је да је цивилизација, по својем пореклу, она олуја која је протерала људе из раја; напредак је пак видео као јединствену, непрекидну катастрофу.
Отуђеност и тескоба некад су углавном били непознати. Данас се, примерице, број тешких депресија у развијеним земљама удвостручује готово сваких десет година. Kако је домишљато истакнуо Питер Хоманс: „Туговање не уништава прошлост – оно само отвара пут према својем предмету и према заједницама прошлости”. Изворно туговање отвара човеку могућност да схвати шта је то изгубљено и зашто и да захтева повратак непомућеног бивања у којем нема непотребних губитака.
(Илустрације Wikipedia)
(Феномени)