Наизглед универзална потреба да се мери смена дана и ноћи никада није имала јединствено правило. Људи су време кроз историју пратили према сунцу, месецу, плими и осеки и годишњим добима, а различите заједнице смишљале су властите системе рачунања дана, седмица и месеци. Данашње расправе о померању сата у САД наставак су исте приче. Представнички дом је прошлог месеца великом већином подржао закон којим би летње рачунање времена постало трајно целе године, иако изгледи да предлог прође у Сенату нису велики. Сличан покушај из седамдесетих година био је краткотрајан и непопуларан.
Професорка политичких наука с Универзитета Бостон Елизабет Kоен каже да је свако мерење времена произвољно: „Свако мерење времена је произвољно и ништа од тога није природно”. Тиме указује да рокови, радно вриеме и друштвени ритмови нису задати природом, него људским договором и односима моћи. Индустријска револуција је посебно променила однос према времену, јер је рад у фабрикама наметнуо смене и стално праћење сата. Професор историје Мајкл ОʼМали каже да су људи кроз летње рачунање времена покушали да задрже осећај везе с природом, и додаје: „То има смисла само у друштву које је потпуно хипнотисано сатовима, па мислите да је сат вријеме”.
У тексту се као пример политичке природе времена наводи и настанак временских зона у САД крајем 19. столећа, када су железничке компаније наметнуле четири зоне, а и избор Гринича за почетни меридијан 1884. године у доба доминације Британског царства. Спомиње се и Kина која, упркос својој ширини, користи једну службену временску зону уведену 1949. године као симбол националног јединства.
(Илустрација АP)
(Kликс)
