Геном велике беле ајкуле, једног од најпознатијих морских грабљиваца, представља праву загонетку за научнике. Иако су почели декодирање ДНK ове фасцинантне животиње (Carcharodon carcharias) пре више од две деценије, њихова открића отворила су више питања него што су пружила одговоре, пише Science Alert.
Студија из 2024. године потврдила је да, супротно досадашњем веровању, велика бела ајкула не припада једној глобалној врсти. Уместо тога, постоје три различите генетске групе које потичу из заједничке популације од пре 10.000 година, када је посљедње ледено доба драстично смањило њихов број.
Једна група данас обитава у северном Пацифику, друга у јужном Пацифику и Индијском океану, а трећа у северном Атлантику и Средоземљу. Проблем је у томе што, без обзира на то како истраживачи покушавају објаснити ове групе користећи симулације еволуције, стално наилазе на зид. „Искрен научни одговор је да немамо појма”, признаје Гавин Нејлор, виши аутор студије и директор Флоридског програма за изучаавање ајкул.
Док је ДНK једра, наслеђена од оба родитеља, код све три групе углавном иста, митохондријска ДНK (mtDNA) изненађујуће је различита. Митохондријска се налази у митохондријима, ћелијским електранама, а наслеђује се искључиво од мајке. Због тога је биолози често користе за праћење мајчинских линија, миграцијских путева и дефинисање граница популација.
Kод еликих белих ајкула, међутим, ова метода не функционише. Чак и уз коришћење једног од највећих глобалних скупова података, научници нису усели пронаћи смислено објашњење. Једна од главних хипотеза била је такозвана женска филопатрија – идеја да се женке враћају на своје родно место да би се размножавале. Иако нека опажања сугеришу да женке доиста путују кући ради парења, генетски подаци то не потврђују.
Kада су Нејлор и сарадници тестирали ову идеју секвенцирањем гена 150 блих ајкула из целог света, нису пронашли доказе женске филопатрије. Да се женке паре само унутар одређених популација, то би оставило траг у ДНK једра. „Али то се уопште није одразило у подацима”, наглашава Нејлор. Симулације евоуције такође нису успеле. Ни хипотеза о различитим сразмерама полова, ни насумичне генетске промене (генетски дрифт) нису могле објаснити уочене разлике. „Дошао сам на идеју да би сразмере полова могле бити различите – да је само неколико женки доприносило популацијама из једне генерације у другу”, објашњава Нејлор, но ни то се није показало тачним.
Једино друго познато објашњење било би да је природна селекција усавршила митохондријску ДНK сваке групе, но то се чини мало вероватним. С обзиром на то да на свету постоји само око 20.000 великих биелих ајкула, еволуцијска предност морала би их спасавати од нечег брутално смртоносног, како истиче Нејлор, што он сматра мало веројватним. Очито је да део слагалице недостаје.
„Митохондријска варијабилност уочена у природним популацијама никада није репродукована ни у једној од симулација – чак ни под екстремном женском филопатријом, што указује да су друге силе допринеле нескладу”, закључују аутори студије објављене у часопису PNAS. И подвлаче да би сличан приступ могао бити користан и за друге врсте морских паса код којих се раније претпостављала женска филопатрија на темељу генетских података.
(Илустрација Википедија)
(Индекс)
