Genom velike bele ajkule, jednog od najpoznatijih morskih grabljivaca, predstavlja pravu zagonetku za naučnike. Iako su počeli dekodiranje DNK ove fascinantne životinje (Carcharodon carcharias) pre više od dve decenije, njihova otkrića otvorila su više pitanja nego što su pružila odgovore, piše Science Alert.
Studija iz 2024. godine potvrdila je da, suprotno dosadašnjem verovanju, velika bela ajkula ne pripada jednoj globalnoj vrsti. Umesto toga, postoje tri različite genetske grupe koje potiču iz zajedničke populacije od pre 10.000 godina, kada je posljednje ledeno doba drastično smanjilo njihov broj.
Jedna grupa danas obitava u severnom Pacifiku, druga u južnom Pacifiku i Indijskom okeanu, a treća u severnom Atlantiku i Sredozemlju. Problem je u tome što, bez obzira na to kako istraživači pokušavaju objasniti ove grupe koristeći simulacije evolucije, stalno nailaze na zid. „Iskren naučni odgovor je da nemamo pojma”, priznaje Gavin Nejlor, viši autor studije i direktor Floridskog programa za izučaavanje ajkul.
Dok je DNK jedra, nasleđena od oba roditelja, kod sve tri grupe uglavnom ista, mitohondrijska DNK (mtDNA) iznenađujuće je različita. Mitohondrijska se nalazi u mitohondrijima, ćelijskim elektranama, a nasleđuje se isključivo od majke. Zbog toga je biolozi često koriste za praćenje majčinskih linija, migracijskih puteva i definisanje granica populacija.
Kod elikih belih ajkula, međutim, ova metoda ne funkcioniše. Čak i uz korišćenje jednog od najvećih globalnih skupova podataka, naučnici nisu useli pronaći smisleno objašnjenje. Jedna od glavnih hipoteza bila je takozvana ženska filopatrija – ideja da se ženke vraćaju na svoje rodno mesto da bi se razmnožavale. Iako neka opažanja sugerišu da ženke doista putuju kući radi parenja, genetski podaci to ne potvrđuju.
Kada su Nejlor i saradnici testirali ovu ideju sekvenciranjem gena 150 blih ajkula iz celog sveta, nisu pronašli dokaze ženske filopatrije. Da se ženke pare samo unutar određenih populacija, to bi ostavilo trag u DNK jedra. „Ali to se uopšte nije odrazilo u podacima”, naglašava Nejlor. Simulacije evoucije takođe nisu uspele. Ni hipoteza o različitim srazmerama polova, ni nasumične genetske promene (genetski drift) nisu mogle objasniti uočene razlike. „Došao sam na ideju da bi srazmere polova mogle biti različite – da je samo nekoliko ženki doprinosilo populacijama iz jedne generacije u drugu”, objašnjava Nejlor, no ni to se nije pokazalo tačnim.
Jedino drugo poznato objašnjenje bilo bi da je prirodna selekcija usavršila mitohondrijsku DNK svake grupe, no to se čini malo verovatnim. S obzirom na to da na svetu postoji samo oko 20.000 velikih bielih ajkula, evolucijska prednost morala bi ih spasavati od nečeg brutalno smrtonosnog, kako ističe Nejlor, što on smatra malo verojvatnim. Očito je da deo slagalice nedostaje.
„Mitohondrijska varijabilnost uočena u prirodnim populacijama nikada nije reprodukovana ni u jednoj od simulacija – čak ni pod ekstremnom ženskom filopatrijom, što ukazuje da su druge sile doprinele neskladu”, zaključuju autori studije objavljene u časopisu PNAS. I podvlače da bi sličan pristup mogao biti koristan i za druge vrste morskih pasa kod kojih se ranije pretpostavljala ženska filopatrija na temelju genetskih podataka.
(Ilustracija Vikipedija)
(Indeks)
