Na planeti koja ima nekoliko puta veću masu od Zemljine gravitacija bi drastično otežala kretanje, a ljudsko srce bi moralo da ulaže ogroman napor samo da pumpa krv u mozak. Dugotrajan boravak na takvom mestu bio bi fatalan za čovekovu anatomiju i život.
Kada pročitate vest da su astronomi otkrili novu superzemlju u naseljivoj zoni neke udaljene zvezde, prva asocijacija je verovatno optimistična. Zamišljamo raj: planetu sličnu našoj, prostraniju i punu potencijala za život. Prefiks super u svakodnevnom govoru nosi vrednosni sud – da je nešto bolje, naprednije ili privlačnije. Međutim, u kosmičkoj stvarnosti ovaj termin je prilično nesrećno izabran. Iza zvučnog marketinškog imena kriju se svetovi koji bi za ljude, a i za potencijalne civilizacije, pre predstavljali kosmički zatvor nego idilični novi dom.
Superzemlja je klasa planeta čija je masa veća od Zemljine, ali manja od ledenih džinova poput Urana i Neptuna (obično između 1 i 10 masa Zemlje). Zanimljivo je da Sunčev sistem nema nijednu planetu ove veličine; postoji oštra granica između malih stenovitih svetova i džinova. Ipak, posmatranjem drugih zvezda shvatili smo da su u galaksiji takve planete zapravo među najbrojnijima. Iako u nazivu imaju reč zemlja, one mogu biti potpuno prekrivene okeanima, imati gustu atmosferu gasovitog patuljka ili biti masivne, ogoljene stene.
Čak i ako zamislimo idealnu stenovitu superzemlju sa savršenom temperaturom, tečnom vodom i vazduhom koji se može udisati – fizika postavlja nepremostivu prepreku. Veća masa direktno implicira znatno jaču gravitaciju na površini. Ljudsko telo – skelet, zglobovi i kardiovaskularni sistem evoluirali su tačno za uslove od 1 G. Na planeti koja ima nekoliko puta veću masu gravitacija bi drastično otežala kretanje, a ljudsko srce bi moralo da ulaže ogroman napor samo da pumpa krv u mozak. Dugotrajan boravak na takvom mestu bio bi fatalan za čovekovu anatomiju i život.
Nemački astronom Mihajel Hipke (Michael Hippke) uradio je zanimljive proračune šta bi se desilo ako bi se na takvoj masivnoj planeti razvila inteligentna civilizacija. Da bi raketa napustila Zemlju i stigla u njenu orbitu, mora da dostigne brzinu od oko 11,2 kilometara u sekundi. Na superzemlji koja ima, primera radi, 10 puta veću masu, brzina napuštanja je drastično veća.
Zbog matematičke prirode raketne jednačine (gde je za nošenje dodatnog goriva potrebno još više goriva), lansiranje konvencionalnih hemijskih raketa na takvim planetama postaje praktično nemoguće. Da bi pandan misiji Apollo poleteo sa superzemlje, raketa bi morala da ima masu kao Velika piramida u Gizi i da gotovo cela bude sačinjena od goriva.
Stanovnici takve planete bili bi bukvalno zarobljeni u gravitacionom bunaru svojeg sveta. Bez mogućnosti da lako lansiraju satelite, svemirske teleskope ili istražuju svoje mesece, njihov tehnološki razvoj bi bio dramatično sputan, osim ukoliko ne bi ovladali nekom naprednim tehnologijama. Dok je naziv odličan za privlačenje klikova u medijima, u naučnom smislu on stvara zabludu. Upravo zbog toga deo astronomske zajednice radije koristi preciznije i neutralnije termine poput subneptuni (za planete sa gustom atmosferom) ili megazemlje (za ekstremno masivne i stenovite).
(Astronomski magazin)
