На планети која има неколико пута већу масу од Земљине гравитација би драстично отежала кретање, а људско срце би морало да улаже огроман напор само да пумпа крв у мозак. Дуготрајан боравак на таквом месту био би фаталан за човекову анатомију и живот.
Kада прочитате вест да су астрономи открили нову суперземљу у насељивој зони неке удаљене звезде, прва асоцијација је вероватно оптимистична. Замишљамо рај: планету сличну нашој, пространију и пуну потенцијала за живот. Префикс супер у свакодневном говору носи вредносни суд – да је нешто боље, напредније или привлачније. Међутим, у космичкој стварности овај термин је прилично несрећно изабран. Иза звучног маркетиншког имена крију се светови који би за људе, а и за потенцијалне цивилизације, пре представљали космички затвор него идилични нови дом.
Суперземља је класа планета чија је маса већа од Земљине, али мања од ледених џинова попут Урана и Нептуна (обично између 1 и 10 маса Земље). Занимљиво је да Сунчев систем нема ниједну планету ове величине; постоји оштра граница између малих стеновитих светова и џинова. Ипак, посматрањем других звезда схватили смо да су у галаксији такве планете заправо међу најбројнијима. Иако у називу имају реч земља, оне могу бити потпуно прекривене океанима, имати густу атмосферу гасовитог патуљка или бити масивне, огољене стене.
Чак и ако замислимо идеалну стеновиту суперземљу са савршеном температуром, течном водом и ваздухом који се може удисати – физика поставља непремостиву препреку. Већа маса директно имплицира знатно јачу гравитацију на површини. Људско тело – скелет, зглобови и кардиоваскуларни систем еволуирали су тачно за услове од 1 G. На планети која има неколико пута већу масу гравитација би драстично отежала кретање, а људско срце би морало да улаже огроман напор само да пумпа крв у мозак. Дуготрајан боравак на таквом месту био би фаталан за човекову анатомију и живот.
Немачки астроном Михајел Хипке (Мichael Hippke) урадио је занимљиве прорачуне шта би се десило ако би се на таквој масивној планети развила интелигентна цивилизација. Да би ракета напустила Земљу и стигла у њену орбиту, мора да достигне брзину од око 11,2 километара у секунди. На суперземљи која има, примера ради, 10 пута већу масу, брзина напуштања је драстично већа.
Због математичке природе ракетне једначине (где је за ношење додатног горива потребно још више горива), лансирање конвенционалних хемијских ракета на таквим планетама постаје практично немогуће. Да би пандан мисији Аpollо полетео са суперземље, ракета би морала да има масу као Велика пирамида у Гизи и да готово цела буде сачињена од горива.
Становници такве планете били би буквално заробљени у гравитационом бунару својег света. Без могућности да лако лансирају сателите, свемирске телескопе или истражују своје месеце, њихов технолошки развој би био драматично спутан, осим уколико не би овладали неком напредним технологијама. Док је назив одличан за привлачење кликова у медијима, у научном смислу он ствара заблуду. Управо због тога део астрономске заједнице радије користи прецизније и неутралније термине попут субнептуни (за планете са густом атмосфером) или мегаземље (за екстремно масивне и стеновите).
(Астрономски магазин)
