После катастрофалног удара астероида Чиксулаб пре око 66 милиона година изумрле су три четвртине биљних и животињских врста на Земљи, укључујући све диносауре осим предака данашњих птица. Док је већина живота нестајала, гљиве су доживеле процват. Храниле су се беликим количинама мртве органске материје и успевале у условима смањене сунчеве светлости и хладније климе, пише Science Slert. Нови докази из древних слојева стена у Kолораду и Северној Дакоти показују њихов снажан пораст непосредно након пада астероида. Слични трагови пронађени су и на Новом Зеланду, што упућује на могућност да је овај феномен био глобалан.
Микробиолози Росана Бејкер и Артуро Kазадевал са Универзитета Џон Хопкинс анализирале су фосилне остатке у седиментним стенама басена Денвер и Вилистон. Те стене садрже препознатљиви слој иридијума, познат као граница креда-палеоген (K-Pg), настао пре 66 милиона година и повезан са ударом Чиксулаб. „Нагли пораст броја дефинисали смо као удео од најмање 50 посто гљивичних спора у односу на укупан број биљних и гљивичних спора”, рекла је Бејкер. У узорцима из Kолорада обиље спора и хифа печурака, нити које творе гљивичну мрежу, појављује се управо на граници K-Pg. У слојевима насталим између 2.000 и 10.000 година након удара видљиви су знаци дуготрајног процвата. Мрежа се брзо ширила током хладног и влажног раздобља које је уследило након масовног изумирања.
Научници сматрају да астероид можда није био једини узрок процвата. Сличан траг пронађен је и у слојевима повезаним са ерупцијама на Деканској висоравни у Индији, које су се догодиле између 30.000 и 10.000 година пре удара астероида. „Цветање пре удара сугерише да је дуготрајна вулканска активност већ озбиљно оптеретила планету”, рекла је Бејкер. Kазадевал додаје да је масовно изумирање можда било резултат двоструког ударца – вулканизма и астероида. Аутори претпостављају да су најуспешније биле сапротрофне гљиве које се хране распадајућом органском материјом. Разграђивале су големе количине мртвих биљака и животиња и тако помагале обнови екосистема. Познато је да су припадале колену Аscomycota, чији су данашњи сродници плесни, тартуфи и пекарски квасац. Њихове споре биле су богате меланином који их је штитио од зрачења.
„Ови налази упућују да гљиве често доживљавају процват након колапса екосистема”, пишу аутори. Будући да могу узроковати болести биљака и животиња, њихово ширење могло је отежати опоравак неких врста које су преживеле катастрофу. После удара астероида гљиве су одиграле кључну улогу у разградњи мртве органске твари и стварању услова за повратак сложеног живота на Земљи.
(АI илустрација)
(Индекс)
