Звезда IRS 3, стара око 72 милиона година, масе око шест пута веће од Сунца, на 0,55 светлосних година од супермасивне црне рупе у центру наше галаксије, Стрелца А* (Sgr А*), близу је краја трајања. У фази огромног, хладног и светлог џина својим јаким звезданим ветровима она одбацује гас у свемир, ширећи свој омотач. Један је од најважнијих извора космичке прашине у овом делу Млечног пута. Поменута звезда један је од најсјајнијих извора средњег инфрацрвеног зрачења у галактичком центру и истиче се својим огромном прашњавим обручем. Раније студије су указивале да би могла бити богата угљеником. Анализом средње инфрацрвене светлости звезде помоћу инструмента МIRI свемирског телескопа Јаmes Webb идентификовани су отисци силикатне прашине, састављене од силицијума и кисеоника и, први пут, детектована водa у звезданом омотачу, материјала важних за стварање будућих звезда и планета.
„Галактички центри су међу најекстремнијим окружењима, тако да је разумевање да ли звезде могу да обогаћују своју околину важно питање”, каже Флоријан Пајскер, главни аутор са Универзитета у Kелну у Немачкој. „Помоћу реченог телескопа непосредно посматрамо понашање звезде и видимо да настала прашина опстаје.” Наведени инструмент је снимио до сада најдетаљнији приказ области звезде у средњем инфрацрвеном делу спектра. Светло, густо насељено звездано јато налази се близу центра слике, окружено замршеним облацима блиставог гаса и прашине у нијансама црвене, ружичасте, наранџасте и плаве боје. Тамне траке прашине у маглини су у контрасту са светлим централним подручјем. Црни неправилан регион у доњем десном углу је подручје где нису били доступни подаци посматрања.
Макарена Гарсија Марин из Европске свемирске агенције (ЕSА), коауторка студије и главни руководилац програма МICONIC у оквиру којег су 2025. године изведена описана посматрања каже: „То је први пут да је за ову звезду добијен континуирани средњи инфрацрвени спектар, што нам омогућује да детектујемо карактеристике из силикатне прашине и откријемо прави хемијски идентитет звезде”. Kомбиновањем спектра звезде са телескопа са симулацијама њене светлости у различитим моделима околног омотача, реконструисана је структура омотача. Слојевита, љускаста прашина протеже се на око 10.000 астрономских јединица од звезде, с температурама које падају са око 1.200 келвина (K) близу звезде на око 100K у спољашњим деловима. „Детекција воде је посебно узбудљива јер показује да молекуларни материјал може да опстане у окружењу у којем доминира јако зрачење”, истакла је Гарсија Марин. „То говори да чак и близу супермасивне црне рупе звезде избацују материјал у околину”. Резултати су објављени у часопису Аstronomy & Аstrophysics).
(Илустрација област IRS 3/МIRI)
(Астрономски магазин)
