На предњој корици „Галаксије” најава гласи „Валцер молекула”, а унутра чланак с насловом „Танго молекула”. Може ми се опростити што нисам научио ни једну, ни другу окретну игру. У родном крају сам догурао до чочека, даље није ишло.
Станко Стојиљковић
Ударила ми корона у пенкало. Како другачије објаснити да се Едвард Марфи поткрао на насловној страни најновијег броја „Галаксије”? Ни главом, ни брадом (за другу не знам да је имао), већ својом легендарном опоменом: „Све што може да крене наопако, кренуће наопако”.
И кренуло је. Сада ми се амерички мајор, по образовању инжењер, однекуда из прикрајка смеје са онога света. Свети се, ваљда, што сам издао другу по реду књигу на српском језику с насловом „Марфијеви закони”?
Најава гласи „Валцер молекула”, а чланак унутра с насловом „Танго молекула”. Може ми се опростити што нисам научио ни једну, ни другу окретну игру, па хх не разликујем. У родном крају сам догурао до чочека, даље није ишло.
Како се то десило?
Проф. др Драгослав Стоиљковић (нема слово „ј” у презимену као ја – за сваки случај да вам се не омакне) у својем надахнутом есеју је, на неколико места, поменуо валцер, дочаравајући неупућенима голим оком невидљиви молекулски плес. У питању је истраживање које је годинама претходило извиканом америчком. Касније је уместо валцера дописао танго. И тако је остало у наслову.
Све би овчице биле на броју, да се није умешала корона. Хоћемо-нећемо, можемо-не можемо, стижемо-не стижемо у јуну? Нису то биле хамлетовске недоумице, али цео подухват излажења изненада је наткрилио тамни облак неизвесности.
Онда сам се заинатио: појавиће се када јој је време или ћу је угасити.
Надам се да ће ми професор Драгослав Стоиљковић (опет без „ј”) опростити. Од вас, поштовани читаоци, очекујем исто. Прегурасмо јун, чекамо вас у септембру. И јавите ако још нешто није ваљало, похвале не примамо. Још нисмо поставили поштанско сандуче у које се убацују. Не намеравате да одустанете? У реду, пишите коме хоћете. А ја ћу у међувремену покушати да приупитам Едварда Марфија зашто ми је то сметио.
Можда још није дознао да сам му, као директор издавачке далатности Савеза инжењера и техничара Југославије, 1989. године издао другу по реду књигу на нашем језику. Прва је осванула у Загребу, у издању „Глобуса”. Мало је рећи да су обе разграбљене.
(У Трећем смеру ми неће утећи без обзира што је преминуо пре три деценије, ту сам барем свој на своме).
