Нова студија о штапићастим инсектима (познати по мимикрији) указује да се еволуција понекад понови на предвидљив начин, а то би могло помоћи нашем разумевању како се организми могу променити као одговор на притиске селекције. Патрик Носил, еволуциони биолог из француског Националног центра за научна истраживања и сарадници, проучавали су обрасце прилагођавање штапићастих инсеката, првенствено из подреда Timema cristinae. С подацима из 30 година теренских студија на 10 локација открили су да је понављање кључни део еволуције штапићастих инсеката.
Још од деведесетих година прошлог века истраживачи су хватали инсекте који не лете крај путева у планинама у близини Санта Барбаре у Калифорнији и проучавали их. Три различите варијанте подреда се камуфлирају, с белим пругама, или зелене боје која одговара њиховим омиљеним биљкама домаћинима, или ређом тамнијом нијансом. Поменути инсекти полажу јаја само једном годишње, тако да су сваке године у истраживању представљали нову генерацију.
Тако је, са више од 32.000 инсеката умрежених и каталогизованих, тим могао да раздвоји трендове – откривши да у свих 10 одвојених популација, бројност зелених и пругастих инсеката кружи из године у годину на предвидљив начин. Ако су пруге једне године бивале мање заступљене, следеће су биле чешће и обратно. Међутим, удео инсеката тамних тонова, који се стапају са шумским тлом, остао је временом прилично низак и стабилан.
Такви налази подсећају на претходне студије у којима научници покушавају да схвате зашто еволуција наставља да ствара (или не ствара) ракове са чврстим оклопима и огромним клештима. Истраживања су, такође, показала да други организми, као што је риба кољушка, имају сличну тенденцију да развијају исте особине изнова и изнова. Међутим, већина тих налаза је из студија које се односе на једну или неколико популација, или из података кратких лабораторијских експеримената који нису довољно дуги и свеобухватни да обухвате генетске мутација што би могле довести до корисних особина.
Нова студија враћа се на деценијама стара питања детерминизма и случајности у историји живота на Земљи. Научници који нису укључени у ово проучавање сматрају да би разумевање да еволуција понекад функционише на предвидљиве начине могло помоћи да сепредвиди како се организми мењају и тако управљају популацијама. Али пошто су Носил и сарадници посматрали само речене инсекте и сроднике, могу једино да нагађају како се резултати могу разликовати у другим таксонима или да ли је еволуција на сличан начин предвидљива и у другим деловима животињског царства и биљног света.
Чини се да сада постоји доста примера, од мољаца и лептира до риба, зеба, оваца и јелена, врста које прате предвидљиве еволуционе путеве, враћајући се добро тестираним особинама које им помажу да преживе. Студија је објављена у часопису Science Advances.
(РТС)
