На више места у књизи аутор указује на значај достизања експоненцијалног раста за развој људске цивилизације, а то је један од главних ефеката сврховитог деловања, што је и крајња сврха увођења „економске организације рада и капитала”.
Проф. др Ђуро Коруга
Пре представљања књиге потребно је рећи неколико речи о самом аутору кога познајем из осамдесетих година прошлог века када је био директор Југословенског завода за продуктивност и домаћин познатом јапанском рационализатору производње Шигеа Шингу, творцу јапанске производне филозофије. Аутор је завршио Факултет организационих наука и први степен Факултета политичких наука. Из богате биографије Љубише Миловића навешћемо само нејважије податке везане за тему књиге: (1) поред тога што је вишегодишњи директор друштвене установе Југословенског завода за продуктивност, био је власник и директор Центра за продуктивност – Дубровник, и тиме стекао искуство руковођења у друштвеном и приватном сектору (2) током вишегодишњег консултантског рада у око 40 предузећа, различитих делатности и величине, примењивао је концепт производне филозофије описан у овој књизи, и (3) осим практичних проблема економског организовања рада и капитала, промишљао је теоријска достигнућа и на себи својствен начин правио синергијски концепт теорије и праксе.
Проучавао је „Капитал”, чији му је садржај постао јаснији тек када је прочитао докторску дисертацију Карла Маркса „Разлика између Епикурове и Демокритове филозофије природе”. Разлог томе лежи у чињеници да се уочи и схвати противречност финоће (истоветности) и строгости (раздвајања, односно отклона, на први поглед истог).
Садржај књиге бави се, иначе, проблемима рационалног/сврховитог деловања људи и њихових заједница, ради опстанка, односно одржања. Такво деловање има за крајњу сврху стицање слободе овладавањем временом и простором. Међутим, крајња сврха јесте резултат низа парцијалних (локалних) настојања људи и њихових заједница да остваре постављени циљ. Ту међузависност парцијалних настојања и достизања крајње сврхе (која има безвремене вредности), многи су до сада губили из вида. Неуочавање те противречности доводи до несхватања сврхе људског постојања и деловања, па и основне теме коју књиге обрађује: „Економска организација рада и капитала: Од Адама Смита до четврте индустријске револуције”.
Аутор се у књизи бави својеврсним отклоном, тј. оним што на први поглед изгледа исто, зато јасно дефинише разграничење предмета књиге од политике. Наравно, то му служи и за разграничење предмета књиге од делатности које се разврставају као неекономске. Отклон од политичког утицаја на слободни/природни ток развоја економске организације рада и капитала јесте једна од основних идеја водиља.
Садржај је подељен у три главна дела: пролог, пракса и епилог. Пролог садржи анализу мисли Адама Смита (поглавља 1. Полазна замисао и 2. Наслеђе Адама Смита), а као резултат тога у трећем поглављу се дефинише „Дијалектика рада и капитала”. Мени је посебну пажњу привукао део у коме се тврди да се у време Адама Смита и два века након тога десило „Историјско размеђе”. Тај назив аутор користи да би означио период у коме је дошло до настанка два концепта политичке економије и на њима заснована два основна модела друштвеног уређења – капитализма и социјализма. Изрази „капитализам” и „социјализам” настали су тек у деветнаестом веку, и то у редовима марксиста, након вишевековне употребе израза „капитал”.
На крају аутор констатује: „Још је важнија чињеница да до дана данашњег већина марксиста није разлучила суштинске разлике у функцијама и односу две основне економске категорије – рада и капитала. Истовремено, поборници капитализма су у теорији и пракси успешно разрадили механизме и инструменте капиталистичког система заснованог на капитал-односу, и то пре свега погрешним тумачењем мисли Адама Смита, иза којих су крили своје намере.”
У другом делу (пракса) анализирана су два екстремна стања: жељено стање дефинисано на основу извештаја Светског економског форума у Давосу о четвртој индустријској револуцији (Industry 4.0) и реално стање, које је посебно описано. Аутор своје визије жели да дочара читаоцу не само речима него и сликом, па је тако „жељено стање” на насловној корици приказано композицијом воза који је креће низбрдо, од Адама Смита до четврте индустријске револуције. Овим указује на убрзање развоја индустрије 4.0 до експоненцијалног нивоа, што илуструје основе тог развоја.
На више места у књизи указује на значај достизања експоненцијалног раста за развој људске цивилизације, а то је један од главних ефеката сврховитог деловања, што је и крајња сврха увођења „економске организације рада и капитала”. Да је то главна тендеција развоја економије, технологије и организације показују трендови у протеклих два и по века, од времена Адама Смита (прва индустријска револуција) до четврте индустријске револуције која за основу има вештачку интелигенцију и нанотехнологије. У трећем делу (епилог) аутор објашњава да се жељено стање може остварити једино сврховитим деловањем. Међутим, упозорава да је остварива претња за даљи развој човечанства под именом „апокалипса”, ако се настави управљање привредним субјектима, државним пословима и на глобалном нивоу на класичан начин.
„Економска организација рада и капитала– од Адама Смита до четврте индустријске револуције”, у издању издавачке куће „Донвас” из Београда, аутор Љубиша Миловић, штампа и дистрибуција „Школски сервис Гајић” из Београда. Штамапање омогућилa компанија ZEPTER INTERNATIONAL.
Свој труд да подстакне различите стручњаке на сарадњу у будућим активностима, аутор је проширио на питања заснивања економске организације рада и капитала. Да би покренуо ту сарадњу, он је у завршном делу понудио основне премисе целовите теорије сврховитог деловања, обликоване у шест тема: моделовање опште теорије сврховитог деловања, филозофско-антрополошке основе, два основна утицајна фактора, могуће фазе развоја цивилизације, четири индустријске револуције и бити или не бити – питање је опстанка. Зато техника најозбиљније поставља питање: шта је то човек! Поред нуклеарне енергије, са биотехнологијом и нанотехнолохијом ово питање све више добија на значају јер то су мачеви са две оштрице, који се могу употребити и за добробит човека и за његове уништење. Стога аутор са аспекта опстанка наводи колико су ваздух, вода и храна важни за човека. Без ваздуха може издржати до пет минута, без воде до 12 дана, а без хране до 48 дана.
Напослетку је дао приказ протогониста четири технолошко-економско-пословне (ТЕП) револуције. Тако се у оквиру прве формира пентагон од Смита, Маркса, Лајбница, Вата и Папена, друге Тејлора, Форда, Фарадеја, Тесле и Тјуринга, треће Хамера, Шинга, Винера, Минског и Грозберга и четврте Фајммана, Осаве, Kадоте-Kанеског, Цептера и Маска. И образлаже зашто је баш изабрао наведене личности као протогонисте.
Према Љубиши Моловићу: „Сваком човеку је остављено да потпуно слободно следи свој интерес на властити начин и да и својом радиношћу и својим капиталом конкурише радиношћу и капиталом сваком другом човеку или људима докле год не повређује законе праведности”. И сваком друштву (заједница људи) циљ јесте да увећа капитал друштва и појединца на бази закона праведности и заступљености у капиталу, раду и расподели. Ако није тако, он немо призива речи владике, песника и господара Црне Горе, Петра Петровића Његоша: „Вук на овцу своје право има ка тирјанин на слаба човјека. Ал’ тирјанству стати ногом заврат људска дужност јесте најсветлија.”
На крају приказа морам исказати задовољство што сам у својству рецензента за научно-технолошке револуције имао прилику да међу привима читам ову књигу. Зато је топло препоручујем свим знатижељним читаоцима, наставницима средњих школа, студентима друштвених и техничких факултета.
