Smatrate li Danila Kiša velikim piscem dostojnim Nobela, a Bodlera jednim od najznačajnih pesnika sveta, dok pišu o stvarima koje odgovaraju vašem katolički inkorporisanom licemerju, a poslednjim gnjidama, kandidatima za psihijatrijske klinike ili hapšenja zarad skarednosti dok progovaraju o svojim putenim čežnjama, to baš ništa ne govori o njima, već – o vama, dragi moji jebači u tami noći i mraku svoje duše.
Ladislav Babić
Nije bio zaljubljen u nju, ali ju je još od srednjoškolskih dana želeo povaliti – da li jednokratno, višekratno ili bi se, možda, to završilo ozbiljnije, teško je reći. Oduvek su bili prijatelji, on možda njen najbolji među muškima, ali nikada nije pokazivala seksualni ni ikakav drugi interes za njega. Otvoreno su, a to znači – za presvete uši većine čitaladža savim besramno, pričali o svemu, pa i o seksu. Drugima je davala, on je, pak, masturbirao, u mislima vrteći predstavu svoje mašte šta bi sve radio s njom, i na tome je ostajalo. Decenije su ih razdvojile, oboje su se ženili i udavali, varalo svoje partnere kojima su svečano obećavali vernost do kraja svemira; on bi ponekad drkao prisećajući se svojih davnašnjih želja, raspitivao se kod njene najbolje prijateljice, i ništa više se nije dešavalo.
Svet se vrteo kao i uvek, a oboje je sledilo svoju sudbinu u koju on nije verovao, smatrajući je naprosto sticajem okolnosti na čiji ishod nemamo uticaja. Onda ga je jednom prilikom, usred trgovačkog centra zaustavila i prozvala imenom dobro držeća žena koju nije prepoznao, a ispostavilo se da je to bivša razredna prijateljica, poželjna i svakom srednjoškolcu (koju je, takođe, priželjkivao obljubiti; jebi ga, takvi su muški), na kraju razgovora predajući mu ceduljicu s adresom i telefonskim brojem W.W. udate W. – apotekarke kojoj je suprug umro pre dosta vremena, podarivši joj dva već odrasla sina – spominjući kako ga ona već dugo traži, pa neka joj se javi.
I on je sada već samac u godinama, preko glave pretumbao dosta žena, imajući s nekima takođe potomke, a taj ga je događaj vratio u prošlost i ponovo rasplamsao žar spram svoje srednjoškolske, gotovo zaboravljene, fiksacije da ga objaši njegova prijateljica. Javio joj se, i videvši da je ostala otvorena i za besramne razgovore, jasno i nedvosmisleno, izjavio kako je oduvek želeo da ga baš ona jaše, te da mu je sama sudbina namenila priliku da to doživi. Od samih početaka desetak višesatnih telefonski zavođenja, njegovih nju – da bude sasvim jasno – bilo je izvesno da ona tu mogućnost baš ne odbija nedvosmisleno, ali smišlja niz prepreka (prvenstveno psiholoških) da mu se poda.
Doznao je svašta o njoj – iskrenost joj nije mogao zameriti – od toga kolikima je davala, kome je davala, da brije međunožje, da nema nikoga ali više ni ne masturbira i niz detalja besramnih za licemerne čitaoce koji inače svakodnevno konzumiraju stvari o koijma ne vole pričati. No, ono što je on video jeste da je svako svoje podavanje, ljubav, pa i prevaru pokojnog muža, nastojala naknadno racionalizovati i pokrivati svakojakim tumačenjima, ne baš po volji njegovoj zahtevnoj međunožnoj stabljici. Zalud ju je pokušao uveriti da njemu nimalo ne smeta što je davala i hiljadama – naprotiv, da bi ga njene priče o tome kad ga objahuje i uzbuđivale – te da nije bitno obrazloženje proteklih davanja, već je li u trenutku tog čina bila srećna i zadovoljna ili ne, i da on to može podneti, čak se uzbuđujući na njenu seksualnu preduzetnost (voleo je žene koje znaju šta žele).
Sve se, čak i njegovo insistiranje da je seks lep i neka se seti vrhunskih užitaka ne racionalizujući naknadno svoje doživljene slasti, odbijalo od njene tvrdnje kako ga ne odbija, da ga je uvek doživljavala kao prijatelja, da ne bi htela kvariti to prijateljstvo – desetlećima iščezlo u prekidu ma kakvog kontakta među njima, održavajući se samo povremenim otvaranjem šampanjca u njegovom prisećanju na svoje mladalačke želje, i da bi prvo trebalo da ga detaljnije upozna (štagod to značilo ženi koja ni muža nije detaljnije poznavala, pre no mu je priuštila uživanje u svojim čarima) kako bi pristala na mogući odnos.
Kako ćeš me upoznati preko višemesečnih telefonskih razgovora, dođi na dva-tri dana k meni, jer i u seksu je potrebno prilagođavanje, govorio bi joj. Znaš ljubav se desi ili ne desi, a kad se desi – ako nije tek platonska – obavezno završi seksom, dok se potonji želi ili ne želi, zavisno samo od odluke partnera. Bila je prepuna idealizacije svoje, sad već i fizički pokojne ljubavi, što ga je iziritiralo (ni jedan ni drugi nisu se vređali na uzajamnu iskrenost) da joj postavi pitanje: Ako te već toliko voleo, i ti njega, zašto se niste rastali i nastavili uživati u legalizaciji svog dotadašnjeg greha? Je li tebi jasno da si u situaciji u kojoj si se našla, njemu bio gušt kod kuće objahivati svoju ženu, potom doći jahati tebe, te se – još mokre stabljike od tvog rajskog vrta – vratio opet objahivati suprugu, moguće čak oboje uživajući u tome?
Pa, konačno, zar i ti nisi bila takva prema svome mužu, pitao ju je? To ju je malo uzdrmalo, pa je počela govoriti o muževljevoj impotenciji i nezadovoljavajućim polnim odnosima, našto je on uskočio primedbom kako njen ljubavnik očito nije bio impotentan, uživajući u čarima dveju žena. Pa, konačno, i ja sam u jednom periodu života bio poput njega, uživajući u davanjima dveju radodajki, koje su čak i znale jedna za drugu, dodao je. Činilo mu se kao da se gotovo predala, odgovorivši mu kako je – kad je ljubavnik umro – počela o tome razmišljati, uvidevši da je bio gad kao svi muškarci (sebe nije podjednako percipirala). Što ga je prisililo da ponovo uskoči. Da, posle si razmišljala, a dotle ste oboje uživali u svojoj bigamijskoj prevari koja je jačala njegovu muškost i rosila tvoju brazdicu. Nije posebno reagiovala, no njemu bejaše dostatno zaključiti kako je ona više zatočenik svojeg moralnog mrtvila negoli on vlastite fiksacije njome.
Jednog dana, nije je mislio zvati nakon nedavne rođendanske čestitke, podsticaj mu je ipak dao jedan nenadani susret. Čini se da su se, barem spram nje, sve važne stvari zbivale u veletrgovinama, pa ga je jednog dana prepoznao zajednički školski drug iz davnih dana kad je stekao fiksaciju na nju. Ne bi to bilo ništa neobično da za njega nisu pričali kako joj je bio ljubavnik, kako ga je ona obrađivala u vremenima dok je on obrađivao samog sebe zamišljajući da to čini njoj. Susret ga je podstakao da joj se javi, i nakon dosta priča – postala je beskrajno brbljiva, uskačući mu u svaku reč, ne dozvoljavajući često da završi svoju misao – priznala da je tom tipu u trenucima – nastojeći te trenutke naknadno pravdati svojim psihološkim stanjem – zaista dala, doduše samo jednom, ali je u uzajamnoj iskrenosti dvoje telefonskih konzumenata seksa i njegovog odbijanja, ispalo da je nešto posle dala i njegovom bratu, opet uz niz izgovora naknadnog kajanja!
Naprosto, zaključio je, nije se znala nositi s vlastitom seksualnom prošloću kao doživljajima lepim ali svršenim, ostaviti ih iza sebe i okrenuti se budućnosti. Svi imamo svoju povest, od ratnih zločinaca, do seksualnih manijaka, preljubnika i zaljubljenika u polne aktivnosti, i nije bilo na njemu (ni na pamet mu nije padalo) da joj prebacuje prošle užitke. Jedino mu je smetalo to neprestano naknadno racionalizovanje slasti, koje su – uostalom – njega još više uzbuđivale. A sasvim moguće, što nije bila spremna i njemu priuštiti trenutke sladostrašća, pa posle neka se kaje po volji, bude li joj tako lakše. Njena okajanja ličila su mu na rituale katoličkih vernica, koje se sred bogomolje pesnicama lupaju u grudi, ponavljajući mantru „Moj greh, moj preveliki greh!“, ili u ispovedaonici ištu oprost grehova, koje ponavljaju čim izađu na svetlo dana gde buja život.
On je, prema svojem uverenju, žene doživljavao u četiri faze, uvek sasvim ravnopravne muškarcima. Tek da pomenem, to je ovaj čas zaista potrebno, šta ga je privlačilo na seksualni odnos sa suprotnim polom. Grudi i lice – najperverzniji deo žene, koji je voleo gledati dok su ga objahivale prelazeći u konačnu, četvrtu fazu polnih kontakata. Voleo je biti ispod, nastojeći održavati svoju stabljiku ukrućenom – pričao mi je – prepuštajući ženi da sama podešava svoj ritam, jer mu je iskustvo govorilo kako ona tako najlakše dolazi do svog, a onda i obostranog užitka.
Prvi stepen je nazivao fazom gospođe (prijateljice), kad se – govorim isključivo s njegovog gledišta, što bi čitaoci morali uzeti u obzir – u njega javljao interes za polne odnose. Druga je bila zavodnička faza žene, kad se ona zaista profilisala kao zainteresovana za odnos, pa uzvraćala bogatim zavodničkim asortimanom žena u tu svrhu, među kojima ga je najviše uzbuđivalo vađenje dojki iz grudnjaka, nudeći ih njegovim usnama. U trećoj fazi, ona je već dirala njegovu stabljiku, gotovo genetski usađenim pokretima učvršćujući je za ono konačno, a tu predfazu pre krajnjeg sjedinjenja nazivao je fazom ženke. Ono što ga je ponajviše izluđivalo nakon spajanja koje je sledilo, jeste onaj poslednji čin do kojeg je nastojao dovesti svaku partnerku, priuštajući joj – i sebi samome – nezaboravni užitak. Fazu životinje; poživinjčenja osobe koja više ne može pobeći od svoje biološki ugrađene želje, baš kao ni lav ili pas koji oplođuju lavicu ili kuju, i to je bio vrhunac – za njega, barem – polnog akta među seksualnim partnerima.
Sve nakon toga, osvrti na učinjeno, racionalizacije, možebitna kajanja, u njega su se slamali na tvrdnji – zašto sada tako blatiš svoj užitak, kad si u tom jedinstvenom trenutku uživala, transformišući se u živinu koja jaše drugu živinu, ni ne znajući koja i čija je stabljika u tebi, niti on imajući pojma (sasvim mu je svejedno) ko ga jaše u svojoj jurnjavi za svršavanjem. Posle jebanja, nema kajanja, pomenuo joj je poznatu frazu. Uostalom, zar i „knjiga nad knjigama” ne navodi Božje reči, da ih sad doslovno ne citiram – plodite se i množite, i Zemlju napučite! Bi li uopšte bilo čitatelja, od kojih se pretežni deo licemerno zgražava nad tekstom, da to nisu uradili sa bezbroj partenra i partnerki, da sad ne navodim podatak iz britanske štampe kako, čak, dvocifreni, prilično veliki postotak muževa, ni ne sumnja da odgaja tuđu decu.
Oboje bejahu u već poznim godinama, a kako ženski životni vek biva šest-sedam godina duži od muškoga, teško mu je bilo poverovato da je on još fizički raspoložen za „igru ljudi”, dok mu se ona sve više pričinjala seksualno sasvim umrtvljenom. Svakako je priznavao ljudima formiranje na različite načine, kako im to već život čini, da u određenim godinama mnogi počinju sahnuti kao biljke, i uopšte joj nije zamerao njen stav, samo je uvideo da se jednostavno pretvara u čekateljicu konačnog odlaska, kao šetačica pasa, namesto da njega voda za rudu po stanu i odabire mesto gde će ga opkoračivati. Nije uzimala u obzir njegove nagovore (gotovo se osećao manijakom koji je nagovara učiniti strašne stvari, van njenih okamenjenih moralnih stavova), kako više nemaju puno vremena, i da dođe k njemu kao osoba, sa svim svojim seksualnim i nevezanim za to životnim iskustvima da mu ih prenese, i sam spreman njoj uraditi isto.
U zadnjem razgovoru rekla mu je da na par dana odlazi u svoj apartman na moru (bejaše puka sirotinja spram nje), što mu je otvorilo pitanje, koja to žena sama odlazi u jadranske apartmane, ali nije insistirao na odgovoru. Zaključili su razgovor, ona s porukom da treba još vremena, a on shvativši da žive sasvim nespojive živote i da za njega nema nikakve nade da zadovolji mladalačku fiksaciju. Nije je otpisao, prepustivši sebe svojim, a nju njenim životnim strujanjima, pa šta budne da budne – bude li mu tada uopšte stalo do neodlučne starice. Mladost – ludost, mnogi bi rekli, a drugi bi starce koji joj robuju uputili na psihijatriju. Uostalom, zar se sve ljudske želje ispunjavaju na ovom svetu?
Među stotinama svojih tekstova objavljenih po portalima širom bivše države, jednom joj je preporučio jedan za koji je mislio da će je moguće stimulisati da razmisli o iskrenosti, prolaznosti, ljubavi, užitku, čekanju kraja i da mu se poda, no ona ga je sasvim krivo procenila, poput čitaoca koji karakter književnika ocenjuje temeljem izdvojenog citata iz njegovog opusa.
Na koncu, ne toliko njoj (sada već pokojnici), koliko zapenjenim čitataocima ovog teksta, iznova posvećenog licemerju ljudi koji se praše uzduž i popreko, izvan braka i u njemu, po noći, danu, u školama, na poslu, bolnicama, vozovima i u prirodi – jer misle da svojom hipokrizijom mogu izbeći ono čime ih praksa demantuje, biološku činjenicu da su svi odreda promiskuitetna bića – posvećujem nešto nežniju pesmu, Šarla Bodlera, iz prepeva antologije francuske erotske poezije Danila Kiša – „Bordel Muza”:
„Uvek”
„Koliko će naša ljubav trajati?”
Pita devica na mesečini.
Zaljubljeni kaže: „Meni se čini
Uvek, uvek”.
Naokolo kad san svakog svlada,
Hortenzija počne da zadnjicom suče:
„Želim da me jebeš«, nežno mi guguće,
„Uvek, uvek”.
A ja kažem da začaram dane
I da zatreperi mojih patnji struna:
Muda moja, zašto niste puna,
Uvek, uvek.
Al ljubav makar najčednija bila
I jebač makar i najveća droca,
Troše se i prazne kao boca,
Uvek, uvek”.
Sad, smatrate li Kiša velikim piscem dostojnim Nobela, a Bodlera jednim od najznačajnih pesnika sveta, dok pišu o stvarima koje odgovaraju vašem katolički inkorporisanom licemerju, a poslednjim gnjidama, kandidatima za psihijatrijske klinike ili hapšenja zarad skarednosti dok progovaraju o svojim putenim čežnjama, to baš ništa ne govori o njima, već – o vama, dragi moji jebači u tami noći i mraku svoje duše.
Uostalom, da ste „vodili ljubav, a ne rat”, svet bi bio mnogo bolji, a vi srećniji u agoniji seksualnih ekstaza, namesto licemernog oplakivanja mrtvih koje ste sami usmerili na groblja. No, da se vratim na nju i njega. Pre oko pet godina, čitajući posmrtnice sa oglasnih stubova, videh da je njega objahala nezajažljiva, nikome draga ljubavnica – smrt – te je tako, da budem pomalo ciničan, bio jahan u snu kad je moguće sanjao o svojoj fiksaciji. Kako je ona bila iz drugog grada, dugo o njoj ništa nisam čuo sve dok me, opet u supermarketu (ha, je li to čudno za potrošačko društvo?) nije srela na početku pomenuta zajednička koleginica, obavestivši da je W.W. udata W. – preminula predlani u staračkom domu, od posledica razbuktale pandemije. Eto, to bila pričica o savremenom, telefonskom Romeu i njegovoj verovatno nesuđenoj fiksaciji Juliji. Kako sam, već ste zaključili, prilično ciničan tip, moja poruka na kraju je: jebite se ljudi, jer kapital zahteva sve više topovskog mesa za svoje potrebe. Budite krajnje sigurni da će vas netom pomenuta ljubavnica sve objahati, imali ili nemali fiksaciju na bilo kog smrtnika.
(Ilustracija Freepik)
(Pulse)
