Сматрате ли Данила Kиша великим писцем достојним Нобела, а Бодлера једним од најзначајних песника света, док пишу о стварима које одговарају вашем католички инкорпорисаном лицемерју, а последњим гњидама, кандидатима за психијатријске клинике или хапшења зарад скаредности док проговарају о својим путеним чежњама, то баш ништа не говори о њима, већ – о вама, драги моји јебачи у тами ноћи и мраку своје душе.
Ладислав Бабић
Није био заљубљен у њу, али ју је још од средњошколских дана желео повалити – да ли једнократно, вишекратно или би се, можда, то завршило озбиљније, тешко је рећи. Одувек су били пријатељи, он можда њен најбољи међу мушкима, али никада није показивала сексуални ни икакав други интерес за њега. Отворено су, а то значи – за пресвете уши већине читалаџа савим бесрамно, причали о свему, па и о сексу. Другима је давала, он је, пак, мастурбирао, у мислима вртећи представу своје маште шта би све радио с њом, и на томе је остајало. Деценије су их раздвојиле, обоје су се женили и удавали, варало своје партнере којима су свечано обећавали верност до краја свемира; он би понекад дркао присећајући се својих давнашњих жеља, распитивао се код њене најбоље пријатељице, и ништа више се није дешавало.
Свет се вртео као и увек, а обоје је следило своју судбину у коју он није веровао, сматрајући је напросто стицајем околности на чији исход немамо утицаја. Онда га је једном приликом, усред трговачког центра зауставила и прозвала именом добро држећа жена коју није препознао, а испоставило се да је то бивша разредна пријатељица, пожељна и сваком средњошколцу (коју је, такође, прижељкивао обљубити; јеби га, такви су мушки), на крају разговора предајући му цедуљицу с адресом и телефонским бројем W.W. удате W. – апотекарке којој је супруг умро пре доста времена, подаривши јој два већ одрасла сина – спомињући како га она већ дуго тражи, па нека јој се јави.
И он је сада већ самац у годинама, преко главе претумбао доста жена, имајући с некима такође потомке, а тај га је догађај вратио у прошлост и поново распламсао жар спрам своје средњошколске, готово заборављене, фиксације да га објаши његова пријатељица. Јавио јој се, и видевши да је остала отворена и за бесрамне разговоре, јасно и недвосмислено, изјавио како је одувек желео да га баш она јаше, те да му је сама судбина наменила прилику да то доживи. Од самих почетака десетак вишесатних телефонски завођења, његових њу – да буде сасвим јасно – било је извесно да она ту могућност баш не одбија недвосмислено, али смишља низ препрека (првенствено психолошких) да му се пода.
Дознао је свашта о њој – искреност јој није могао замерити – од тога коликима је давала, коме је давала, да брије међуножје, да нема никога али више ни не мастурбира и низ детаља бесрамних за лицемерне читаоце који иначе свакодневно конзумирају ствари о коијма не воле причати. Но, оно што је он видео јесте да је свако своје подавање, љубав, па и превару покојног мужа, настојала накнадно рационализовати и покривати свакојаким тумачењима, не баш по вољи његовој захтевној међуножној стабљици. Залуд ју је покушао уверити да њему нимало не смета што је давала и хиљадама – напротив, да би га њене приче о томе кад га објахује и узбуђивале – те да није битно образложење протеклих давања, већ је ли у тренутку тог чина била срећна и задовољна или не, и да он то може поднети, чак се узбуђујући на њену сексуалну предузетност (волео је жене које знају шта желе).
Све се, чак и његово инсистирање да је секс леп и нека се сети врхунских ужитака не рационализујући накнадно своје доживљене сласти, одбијало од њене тврдње како га не одбија, да га је увек доживљавала као пријатеља, да не би хтела кварити то пријатељство – десетлећима ишчезло у прекиду ма каквог контакта међу њима, одржавајући се само повременим отварањем шампањца у његовом присећању на своје младалачке жеље, и да би прво требало да га детаљније упозна (штагод то значило жени која ни мужа није детаљније познавала, пре но му је приуштила уживање у својим чарима) како би пристала на могући однос.
Kако ћеш ме упознати преко вишемесечних телефонских разговора, дођи на два-три дана к мени, јер и у сексу је потребно прилагођавање, говорио би јој. Знаш љубав се деси или не деси, а кад се деси – ако није тек платонска – обавезно заврши сексом, док се потоњи жели или не жели, зависно само од одлуке партнера. Била је препуна идеализације своје, сад већ и физички покојне љубави, што га је изиритирало (ни један ни други нису се вређали на узајамну искреност) да јој постави питање: Ако те већ толико волео, и ти њега, зашто се нисте растали и наставили уживати у легализацији свог дотадашњег греха? Је ли теби јасно да си у ситуацији у којој си се нашла, њему био гушт код куће објахивати своју жену, потом доћи јахати тебе, те се – још мокре стабљике од твог рајског врта – вратио опет објахивати супругу, могуће чак обоје уживајући у томе?
Па, коначно, зар и ти ниси била таква према своме мужу, питао ју је? То ју је мало уздрмало, па је почела говорити о мужевљевој импотенцији и незадовољавајућим полним односима, нашто је он ускочио примедбом како њен љубавник очито није био импотентан, уживајући у чарима двеју жена. Па, коначно, и ја сам у једном периоду живота био попут њега, уживајући у давањима двеју радодајки, које су чак и знале једна за другу, додао је. Чинило му се као да се готово предала, одговоривши му како је – кад је љубавник умро – почела о томе размишљати, увидевши да је био гад као сви мушкарци (себе није подједнако перципирала). Што га је присилило да поново ускочи. Да, после си размишљала, а дотле сте обоје уживали у својој бигамијској превари која је јачала његову мушкост и росила твоју браздицу. Није посебно реагиовала, но њему бејаше достатно закључити како је она више заточеник својег моралног мртвила неголи он властите фиксације њоме.
Једног дана, није је мислио звати након недавне рођенданске честитке, подстицај му је ипак дао један ненадани сусрет. Чини се да су се, барем спрам ње, све важне ствари збивале у велетрговинама, па га је једног дана препознао заједнички школски друг из давних дана кад је стекао фиксацију на њу. Не би то било ништа необично да за њега нису причали како јој је био љубавник, како га је она обрађивала у временима док је он обрађивао самог себе замишљајући да то чини њој. Сусрет га је подстакао да јој се јави, и након доста прича – постала је бескрајно брбљива, ускачући му у сваку реч, не дозвољавајући често да заврши своју мисао – признала да је том типу у тренуцима – настојећи те тренутке накнадно правдати својим психолошким стањем – заиста дала, додуше само једном, али је у узајамној искрености двоје телефонских конзумената секса и његовог одбијања, испало да је нешто после дала и његовом брату, опет уз низ изговора накнадног кајања!
Напросто, закључио је, није се знала носити с властитом сексуалном прошлоћу као доживљајима лепим али свршеним, оставити их иза себе и окренути се будућности. Сви имамо своју повест, од ратних злочинаца, до сексуалних манијака, прељубника и заљубљеника у полне активности, и није било на њему (ни на памет му није падало) да јој пребацује прошле ужитке. Једино му је сметало то непрестано накнадно рационализовање сласти, које су – уосталом – њега још више узбуђивале. А сасвим могуће, што није била спремна и њему приуштити тренутке сладострашћа, па после нека се каје по вољи, буде ли јој тако лакше. Њена окајања личила су му на ритуале католичких верница, које се сред богомоље песницама лупају у груди, понављајући мантру „Мој грех, мој превелики грех!“, или у исповедаоници ишту опрост грехова, које понављају чим изађу на светло дана где буја живот.
Он је, према својем уверењу, жене доживљавао у четири фазе, увек сасвим равноправне мушкарцима. Тек да поменем, то је овај час заиста потребно, шта га је привлачило на сексуални однос са супротним полом. Груди и лице – најперверзнији део жене, који је волео гледати док су га објахивале прелазећи у коначну, четврту фазу полних контаката. Волео је бити испод, настојећи одржавати своју стабљику укрућеном – причао ми је – препуштајући жени да сама подешава свој ритам, јер му је искуство говорило како она тако најлакше долази до свог, а онда и обостраног ужитка.
Први степен је називао фазом госпође (пријатељице), кад се – говорим искључиво с његовог гледишта, што би читаоци морали узети у обзир – у њега јављао интерес за полне односе. Друга је била заводничка фаза жене, кад се она заиста профилисала као заинтересована за однос, па узвраћала богатим заводничким асортиманом жена у ту сврху, међу којима га је највише узбуђивало вађење дојки из грудњака, нудећи их његовим уснама. У трећој фази, она је већ дирала његову стабљику, готово генетски усађеним покретима учвршћујући је за оно коначно, а ту предфазу пре крајњег сједињења називао је фазом женке. Оно што га је понајвише излуђивало након спајања које је следило, јесте онај последњи чин до којег је настојао довести сваку партнерку, приуштајући јој – и себи самоме – незаборавни ужитак. Фазу животиње; поживињчења особе која више не може побећи од своје биолошки уграђене жеље, баш као ни лав или пас који оплођују лавицу или кују, и то је био врхунац – за њега, барем – полног акта међу сексуалним партнерима.
Све након тога, осврти на учињено, рационализације, можебитна кајања, у њега су се сламали на тврдњи – зашто сада тако блатиш свој ужитак, кад си у том јединственом тренутку уживала, трансформишући се у живину која јаше другу живину, ни не знајући која и чија је стабљика у теби, нити он имајући појма (сасвим му је свеједно) ко га јаше у својој јурњави за свршавањем. После јебања, нема кајања, поменуо јој је познату фразу. Уосталом, зар и „књига над књигама” не наводи Божје речи, да их сад дословно не цитирам – плодите се и множите, и Земљу напучите! Би ли уопште било читатеља, од којих се претежни део лицемерно згражава над текстом, да то нису урадили са безброј партенра и партнерки, да сад не наводим податак из британске штампе како, чак, двоцифрени, прилично велики постотак мужева, ни не сумња да одгаја туђу децу.
Обоје бејаху у већ позним годинама, а како женски животни век бива шест-седам година дужи од мушкога, тешко му је било поверовато да је он још физички расположен за „игру људи”, док му се она све више причињала сексуално сасвим умртвљеном. Свакако је признавао људима формирање на различите начине, како им то већ живот чини, да у одређеним годинама многи почињу сахнути као биљке, и уопште јој није замерао њен став, само је увидео да се једноставно претвара у чекатељицу коначног одласка, као шетачица паса, наместо да њега вода за руду по стану и одабире место где ће га опкорачивати. Није узимала у обзир његове наговоре (готово се осећао манијаком који је наговара учинити страшне ствари, ван њених окамењених моралних ставова), како више немају пуно времена, и да дође к њему као особа, са свим својим сексуалним и невезаним за то животним искуствима да му их пренесе, и сам спреман њој урадити исто.
У задњем разговору рекла му је да на пар дана одлази у свој апартман на мору (бејаше пука сиротиња спрам ње), што му је отворило питање, која то жена сама одлази у јадранске апартмане, али није инсистирао на одговору. Закључили су разговор, она с поруком да треба још времена, а он схвативши да живе сасвим неспојиве животе и да за њега нема никакве наде да задовољи младалачку фиксацију. Није је отписао, препустивши себе својим, а њу њеним животним струјањима, па шта будне да будне – буде ли му тада уопште стало до неодлучне старице. Младост – лудост, многи би рекли, а други би старце који јој робују упутили на психијатрију. Уосталом, зар се све људске жеље испуњавају на овом свету?
Међу стотинама својих текстова објављених по порталима широм бивше државе, једном јој је препоручио један за који је мислио да ће је могуће стимулисати да размисли о искрености, пролазности, љубави, ужитку, чекању краја и да му се пода, но она га је сасвим криво проценила, попут читаоца који карактер књижевника оцењује темељем издвојеног цитата из његовог опуса.
На концу, не толико њој (сада већ покојници), колико запењеним читатаоцима овог текста, изнова посвећеног лицемерју људи који се праше уздуж и попреко, изван брака и у њему, по ноћи, дану, у школама, на послу, болницама, возовима и у природи – јер мисле да својом хипокризијом могу избећи оно чиме их пракса демантује, биолошку чињеницу да су сви одреда промискуитетна бића – посвећујем нешто нежнију песму, Шарла Бодлера, из препева антологије француске еротске поезије Данила Kиша – „Бордел Муза”:
„Увек”
„Kолико ће наша љубав трајати?”
Пита девица на месечини.
Заљубљени каже: „Мени се чини
Увек, увек”.
Наоколо кад сан сваког свлада,
Хортензија почне да задњицом суче:
„Желим да ме јебеш«, нежно ми гугуће,
„Увек, увек”.
А ја кажем да зачарам дане
И да затрепери мојих патњи струна:
Муда моја, зашто нисте пуна,
Увек, увек.
Ал љубав макар најчеднија била
И јебач макар и највећа дроца,
Троше се и празне као боца,
Увек, увек”.
Сад, сматрате ли Kиша великим писцем достојним Нобела, а Бодлера једним од најзначајних песника света, док пишу о стварима које одговарају вашем католички инкорпорисаном лицемерју, а последњим гњидама, кандидатима за психијатријске клинике или хапшења зарад скаредности док проговарају о својим путеним чежњама, то баш ништа не говори о њима, већ – о вама, драги моји јебачи у тами ноћи и мраку своје душе.
Уосталом, да сте „водили љубав, а не рат”, свет би био много бољи, а ви срећнији у агонији сексуалних екстаза, наместо лицемерног оплакивања мртвих које сте сами усмерили на гробља. Но, да се вратим на њу и њега. Пре око пет година, читајући посмртнице са огласних стубова, видех да је њега објахала незајажљива, никоме драга љубавница – смрт – те је тако, да будем помало циничан, био јахан у сну кад је могуће сањао о својој фиксацији. Kако је она била из другог града, дуго о њој ништа нисам чуо све док ме, опет у супермаркету (ха, је ли то чудно за потрошачко друштво?) није срела на почетку поменута заједничка колегиница, обавестивши да је W.W. удата W. – преминула предлани у старачком дому, од последица разбуктале пандемије. Ето, то била причица о савременом, телефонском Ромеу и његовој вероватно несуђеној фиксацији Јулији. Kако сам, већ сте закључили, прилично циничан тип, моја порука на крају је: јебите се људи, јер капитал захтева све више топовског меса за своје потребе. Будите крајње сигурни да ће вас нетом поменута љубавница све објахати, имали или немали фиксацију на било ког смртника.
(Илустрација Freepik)
(Пулсе)
