Мале примордијалне црне рупе би према постојећим теоријама биле створене у великим флуктуацијама густине енергије у врло раном универзуму. Њихова маса би могла бити од Планкове масе (10-5 грама) до неколико сунчевих маса. Примордијалне црне рупе мање масе би могле бити примећене преко Хокинговог зрачења, а оне масивније преко ефеката гравитационог сочива. Највећи проблем је што оне до сада нису примећене у астрофизичким посматрањима.
Kада стандардне методе не могу дати позитивне резултате, онда је природно размишљати на мало другачији начин. Ако се мала црна рупа нађе у унутрашњости планете или астероида, онда она може доста брзо конзумирати течно језгро које је врло велике густине. По нашем прорачуну за то је потребно неколико недеља до неколико месеци. Чврста кора планете, остаје јер је њена густина мања, и тако добијамо шупљу структуру – сферу.
Ми смо израчунали гравитациони стрес којем би таква сфера била изложена и упоредили га са компресивном јачином материјала који се јављају у природи (рецимо гвожђе или гранит). Закључак је да такве шупље сфере могу да издрже стрес ако су мање од једне десетине Земљиног радијуса. Било шта веће од тога би једноставно колабирало. Значи такве кандидате треба тражити међу астероидима, планетоидима, сателитима… Проналажење таквог тела би имало велике импликације јер не постоји други природни механизам који би произвео шупљи месец или нешто слично. То би била прва индикација да мале примордијалне црне рупе постоје.
Алтернативно, ако је астероид потпуно солидан, онда би мала црна рупа могла да направи тунел приликом проласка кроз њега. Радијус тог тунела био би реда величине Шварцшилдовог радијуса црне рупе (од 10-33) центиметара за црну рупу Планкове масе до 3 километра за црну рупу Сунчеве масе). Нешто слично би се десило и ако такве црне рупе прођу кроз Земљу. За нас су посебно интересантне црне рупе од 1017 до 1024 грама које се не могу опазити ниједном другом методом (превише су масивне за опазиво Хокингово зрачење, а премало масивне за мерљив сигнал гравитационог сочива). Рецимо црна рупа масе 1022 грама има Шварцшилдов радијус око 100 нанометра.
У принципу могли бисмо тражити такве тунеле у стаклу или чврстом материјалу старих зграда. Такође, пролазак такве црне рупе кроз Земљу би могао изазвати земљотресе ниског интензитета са покретним епицентром. Интересантно је да је BBC пре двадесетак година пренео вест да се тако нешто управо десило. И коначно, шта ако таква мала црна рупа прође кроз људско тело?
Планкову црну рупу не бисмо апсолутно приметили, али шта би било рецимо са црном рупом масе 1022 грама? Вероватно ништа. Људско ткиво има малу тензију и не би било покидано. Мале црне рупе имају огромну енергију али при тој брзини оне не депонују озбиљну количину енергије у људско тело. Ако је брзина тела већа од брзине звука у неком материјалу, онда молекуларна структура материјала нема времена да реагује. Баците камен у прозор и разбићете га. Али брзи метак ће вероватно само оставити малу рупу. А људско тело сигурно може да преживи рупу од 100 нанометра.
(Астрономски магазин)
