Велика аномалија у дубини наше планете, коју су снимили сателити из орбите, вероватно је настала прерасподелом материјала, а сумња се на најизобилнији минерал.
Године 2007. изнад источног Атлантског океана догодило се нешто необично. Према сателитима који прате Земљу, у гравитационом пољу наше планетe појавила се аномалија континенталних размера која се касније вратила у нормалу, пише Sc ience Alert. Tај необичан догађај, неприметан људима на површини, тек је недавно откривен у подацима прикупљеним сателитима за праћење гравитације. Нова анализа сугерише да је узрок била огромна прерасподела масе дубоко испод нас. Према тиму који је водила геофизичарка Шарлот Гоњ Гурантон са Универзитетата Париз сити, та прерасподела je вероватно резултат фазне промене материјала на дубини од око 3.000 километара, близу доње границе плаштe.
Аномалију је забележила заједничка мисија немачког DLR и NASA под називом Gravity Recovery and Climate Experiment (GRACE), коју су чинила два сателита у орбити око Земље од 2002. до 2017. године. Док круже у ниској орбити они су изузетно осетљиви на промене у Земљином гравитационом пољу. Одржавају прецизну формацију, а удаљеност између њих мења се зависно од јачине гравитације испод. Те се промене обично повезују с менама у расподели масе на површини, као што су кретање подземних вода, отапање ледника и уздизање и спуштање мора, што се све очитује као ситне промене у гравитациoном пољу планете. Гоњ Гурантон и саеадници претпоставили су да су сателити можда забележили и помаке масе из дубине планетe. Стога су претражили податке прикупљене тoком целог трајања мисије, тражећи знаке аномалије која се не подудара с површинском активношћу.
Између 2006. и 2008, с врхунцем у јануару 2007, пронашли су суптилан, али огроман диполни узорак: јачу гравитацију у једном појасу и слабију одмах до њега, протежући се око 7.000 километара изнад источног Атлантика. Такав узорак указује на прерасподелу масе, а не само на њено додавање или уклањање. Сигнал је постао још интригантнији јер се подударао с трзајем у Земљином магнетском пољу у истом подручју, забележеним другим сателитима, познатим као геомагнетски трзај. Верује се да су такве промене резултат процеса дубоко унутар планетe, близу или чак у текућем спољном језгру.
Истраживачи су моделирали различите сценарије да би утврдили може ли се гравитациона аномалија повезати с површинским процесима, с посебним нагласком на помицање воде. Не само да модели нису објаснили локацију, размере или време аномалије, већ би количина воде потребна за стварање таквог сигнала била физички немогућа. Након што су искључени површински процеси, тиму је преостало да утврди који су процеси дубоко испод површине могли бити одговорни.
Најзаступљенији минерал у Земљином плашту је бридгманит. Под одређеним условима, он може проћи фазну транзицију, прелазећи из једне кристалне структуре у другу. То значи да се атоми унутар минерала преслажу у другачију конфигурацију под изузетно високим притисцима и температурама који се природно налазе само на граници језгрa и плашта. Ова промена у структури укључује значајну промену густоће материјала, што би релативно брзо прерасподелило масу у том подручју и произвело драматичне помаке у гравитационом пољу изнад. Ово би такође могло објаснити и геомагнетски трзај који се догодио у исто време.
Иако рад тима тек треба бити потврђен, постоје и друге импликације. Сеизмички подаци открили су чудно гомилање материјала близу Земљиног језгрa које се чине другачијима од околног материјала. Предложена локација фазног помака који је узроковао аномалију 2007. године налази се врло близу једне од тих нагомилавања, што би могло значити да су та два феномена повезана.
„Анализирајући временске серије гравитационих градијената добијених из мисије GRACE, идентификовали смо аномални сигнал гравитационог градијента великих размера у источном Атлантском океану, максималан почетком 2007. године, који се не може у потпуности објаснити површинским изворима воде нити токовима течног језгрa”, пишу истраживачи. „То нас наводи на претпоставку да би барем дeо овог сигнала могао одражавати брзе прерасподеле масе дубоко у планети.” Kолико су честе ове прерасподеле масе и како се уклапају у шири контекст динамике Земљине унутрашњости тек остаје за изучавање. Истраживање је објављено у часопиGeophysical Research Letters.
(Индек
