Модерна капиталистичка друштва изграђена су на једној дихотомији: у политичкој сфери, одлуке (би требало да) се доносе уз поштовање начела једнакости, тако да свако има једнако право гласа, уз равномерну дистрибуцију моћи; у економској сфери моћ је концентрисана у рукама власника капитала који имају диктаторска овлашћења, а структура моћи је хијерархијска.
Проф. др Бранко Милановић
Одржавање равнотеже на овој дихотомији никада није било једноставно. Некада је политичко начело једнакости улазило на терен економије и ограничавало моћ власника капитала: отуда синдикати, радно право, прописи о дискриминацији, запошљавању и раскиду радног односа. У нека друга времена, економија се наметала политици, па су богати добијали прилику да поткупљују политичаре и намећу законе који им одговарају.
Историју капитализма можемо тумачити као сукоб та два начела: у којој мери се политичко начело демократије „примењивало” на економију, односно, колико су хијерархијска начела организације предузећа била прихваћена у политичкој сфери? Социјалдемократија по својој суштини одговара првом, а неолиберализам другом типу могућих односа снага.
Неолиберализам оправдава и промовише примену стриктно економских и хијерархијских начела у политичком животу. Мада одржава привид једнакости (један гласач – један глас), једнакост је суштински укинута јер је богатима омогућено да бирају, финансирају и постављају политичаре који ће заступати њихове интересе. Велики број књига и чланака документује раст моћи богатих: нема сумње да је у Сједињеним Државама и многим другим земљама света та моћ у порасту већ 40 година.
Kада се правила понашања пословног света пренесу на терен политике, политичари своје сународнике више не доживљавају као суграђане, већ као запослене. Послодавац запосленом може дати посао, може му дати отказ, понижавати га, опљачкати, преварити или игнорисати.
Пре Трамповог доласка на власт, увођење економских правила понашања у домен политике било је прикривено. Претварали смо се да политичари третирају људе као грађане. Илузија је нестала када се појавио Трамп, председник који нема много разумевања за нијансе демократске дијалектике и уверен је да у примени правила економије на политику нема ничег лошег. Kао човек који долази из приватног сектора, из света коцкарница, избора за мис света и некретнина, где су гусарска правила игре широко прихваћена, он заступа идеју – а неолиберали га у томе подржавају – да политички простор и није ништа више од екстензије економије.
Многи оптужују Трампа да је незналица. Али рекао бих да то није прави начин да се ова ствар сагледа. Можда он нема интереса за Амерички устав и сложена правила којима се регулише политички живот у демократским друштвима баш зато што, свесно или интуитивно, сматра да су та правила неважна и да не треба ни да постоје. Њему позната правила потичу из пословног света. „Отпуштени сте!”: то је хијерархијска одлука, утемељена искључиво на моћи потврђеној богатством, за коју никакви други обзири не важе.
Увођењем економских правила игре у домен политике неолиберали су нанели велику штету „јавности” доношења одлука, па и самој демократији. Многа друштва су пала на ниске гране, ниже чак и од земаља којима управљају користољубиви деспоти. Образлажући познату поделу владара на разбојнике лутајућег и седелачког типа, Манкур Олсон препричава анегдоту о сицилијанском сељаку који му је објашњавао зашто је деспотска управа једног човека најбоље решење. Тврдио је да такви владари више „држе до општег интереса” зато што својим поданицима морају да осигурају просперитет да би сачували власт и увећали порески приход. То је много боље, каже Олсон, од лутајућих разбојника, сличних монголским хордама, које интересује само брза екстракција богатства (привремених) поданика.
Зашто неолиберални владар прави више штете од деспота који „држи до општег интереса”? Па управо зато што нема заједничких интереса са становништвом којим управља и себе не види као део те заједнице; он поступа као власник гигантске корпорације по имену Сједињене Америчке Државе, он је тај који одлучује ко шта треба да ради. Људи се жале да Трамп у кризи није показао ни најелементарније људско саосећање. У праву су што се тиче дијагнозе, али мислим да греше у тумачењу узрока тог одсуства. Kао и сваки богати поседник, он не мисли да је његов посао да радницима нуди саосећање. Његов посао је да дели задужења, да смањује трошкове смањивањем плата кад се укаже згодна прилика, да тера раднике да раде више или им дели отказе без отпремнина. У свом односу према суграђанима он само доследно примењује на пољу „политике” правила којима се годинама руководио у вођењу својих послова.
Трамп је најбољи ђак неолиберализма зато што своја неолиберална начела и не покушава да сакрије.
(Извор Пешчаник)
