Од шездесетих година прошлог века до данас многи су сматрали да би живот могао опстати негде у облацима на висинама на којима би притисак и температура могли бити сличнији онима на Земљи.
Kако би могли изгледати ванземаљци на Венери?
Откриће да на Венери постоји фосфин, PH3, гас који на Земљи искључиво стварају жива бића, у понедељак се проширило насловницама медија и пробудило радозналост и машту милиона људи широм света. Једно од кључних питања која су се наметнула јесте како би тај живот, ако постоји, могао изгледати и функционисати?
Од рајског врта до пакленог котла
Идеја да на Венери постоји живот није новог датума. Суседна планета дуго се сматрала Земљином сестром близнакињом, а у неким древним митологијама насељеном. Сличне је величине, има сличну гравитацију, сличан састав, стеновита је, а кружи у зони која би могла бити настањива. Шведски кемичар и нобеловац Сванте Архениус је почетком прошлог столећа изнео замисао да би на Венери могао постојати живот сличан животу на Земљи у доба диносауруса с врућом климом и бујном вегетацијом.
Но прва озбиљна истраживања свемирским летелицама, попут америчког „маринера” и руске „венере” 1960-их година, преокренула су ову идиличну слику о рајском врту наглавачке. Показало се да је средња температура на Венери око 460 Целзијусових степени, што је довољно да се растопи олово, да је притисак атмосфере око 90 пута већи него на површини Земље и да се атмосфера углавном састоји од угљендиоксида и облака сумпорне киселине у којима већина земаљских организама не би могла опстати. Такође је откривено да су ветрови много бржи него на Земљи.
Живот високо у облацима
Упркос овим открићима, нису сви научници одустали од ванземаљаца на Венери. Од тада до данас многи су сматрали да би живот могао опстати негде у облацима на висинама на којима би притисак и температура могли бити сличнији онима на Земљи.
„Иако услови на површини чине хипотезе о животу какав познајемо на Венери неуверљивима, облаци на Венери сасвим су друга прича”, написали су Карл Сејган и Харолд Моровиц у часопису Nature 1967.
Неки научници развили су моделе према којима би ванземаљци на Венери могли бити настањени у облацима. Они би могли бити микроби чији метаболизам разграђује сумпорна једињења, могли би у њима чак имати и различите животне циклусе на различитим висинама, а неки од њих би могли бити у стању мировања.
Наиме, иако су кисели, ти облаци у себи садрже темељне састојке потребне за живот – сунчеву светлост, воду и органске молекуле, а температура и притисак негде на пола висине до које се они простиру слични су онима на Земљи.
У прилог таквој могућности говорила су и рана истраживања која су показала да Венерина атмосфера упија више ултраљубичастог светла него што би се очекивало. Мада се ова појава могла објаснити присуством сумпорних једињења, неки научници развили су моделе према којима би ванземаљци на Венери могли бити настањени у облацима. Они би могли бити микроби чији метаболизам разграђује сумпорна једињења, могли би у њима чак имати и различите животне циклусе на различитим висинама, а неки од њих би могли бити у стању мировања.
На Земљи се у неким деловима света микроорганизми, такође, могу наћи у атмосфери на великим висинама од десетак километара. Но на нашој планети облаци нису трајна појава. Они брзо настају, исушују се и нестају тако да не могу стварати стабилна станишта и екосистеме. На Венери је ситуација другачија. Тамо облаци постоје већ стотинама милиона година.
Научници сматрају да је Венера у давној прошлости могла имати живот. С временом су се у њезиној атмосфери нагомилали гасови „стаклене баште”, она се јако загрејала, а загревањем се променила и њена хемија. Стога би могући живот на Венери највероватније био нека врста остатка некадашњег живота који се преселио високо у атмосферу и онде опстао.
Искуства на Земљи показала су да екстремофили, микроби прилагођени животу у екстремним условима, могу преживети у изузетно негостољубљивој околини, у киселим водама гејзира и вулкана. Зашто је фосфин јак индикатор постојања живота?
Илустрација
Према тренутним спознајама, фосфин се на стеновитим планетама као што су Земља и Венера ствара искључиво у живим организмима или, пак, у људским фабрикама и лабораторијама. Будући да је врло отрован, у Првом светском рату користио се као хемијско оружје. Данас се још увек користи као средство за запрашивање у пољопривреди.
На Земљи га углавном стварају анаеробне бактерије, дакле оне које могу живети без кисеоника. Можете их наћи у тлу, у мочварним подручјима и у цревима животиња.
У случају новог открића посебно је необично то што су утврђене количине фосфина много више него у Земљиној атмосфери. Но најчудније је да фосфин постоји у оксидативној атмосфери Венере, у којој би требало да оксидира у фосфорну киселину.
За крај треба истаћи да аутори студије објављене у часопису Nature Astronomy упозоравају на две важне ствари.
Прва је да је ово откриће толико неочекивано да га треба потврдити независним истраживањима, што је уобичајена научна пракса. Др Ненад Раос је за „Индекс” коментарисао да аутори нарочито истичу чињеницу „да о фосфорним једињењима на Венери не знамо ништа, а још мање о хемијским процесима у њеним облацима”.
„Фосфин је пронађен на висини од 53 до 61 километара, где влада притусак од 0,5 бара. Аутори су сами тестирали чак седам хипотеза како би фосфин могао настајати у атмосфери Венере, но ниједна није могла објаснити измерену количину фосфина од 20 ppb”, тумачи наш хемичар, аутор књиге The Cookbook of Life: (New Theories on the Origin of Life).
Kоначно, каже Раос, постоји могућност да фосфин на Венери настаје у неком геохемијском процесу који не познајемо. Дакле, лепо је пуштати машти на вољу, но с озбиљним закључцима ипак се треба стрпети.
(Извор Индекс)
