Наизглед универзална потреба да се мери смена дана и ноћи никада није имала јединствено правило. Људи су време кроз историју пратили према сунцу, месецу, плими и осеки и годишњим добима, а различите заједнице смишљале су властите системе рачунања дана, седмица и месеци. Данашње расправе о померању сата у САД наставак су исте приче. Представнички дом је прошлог месеца великом већином подржао закон којим би летње рачунање времена постало трајно целе године, иако изгледи да предлог прође у Сенату нису велики. Сличан покушај из седамдесетих година био је краткотрајан и непопуларан.
Професорка политичких наука с Универзитета Бостон Елизабет Kоен каже да је свако мерење времена произвољно: „Свако мерење времена је произвољно и ништа од тога није природно”. Тиме указује да рокови, радно вриеме и друштвени ритмови нису задати природом, него људским договором и односима моћи. Индустријска револуција је посебно променила однос према времену, јер је рад у фабрикама наметнуо смене и стално праћење сата. Професор историје Мајкл ОʼМали каже да су људи кроз летње рачунање времена покушали да задрже осећај везе с природом, и додаје: „То има смисла само у друштву које је потпуно хипнотисано сатовима, па мислите да је сат вријеме”.
У тексту се као пример политичке природе времена наводи и настанак временских зона у САД крајем 19. столећа, када су железничке компаније наметнуле четири зоне, а и избор Гринича за почетни меридијан 1884. године у доба доминације Британског царства. Спомиње се и Kина која, упркос својој ширини, користи једну службену временску зону уведену 1949. године као симбол националног јединства.
(Илустрација АP)
(Kликс)
Време се не мери произвољно. Време је својство или мера физичког феномена који објективно постоји у нашем Универзуму, а назива кретање. Према томе, ако желимо да установљавамо редослед догађаја, и меримо растојања између њих, бирамо она кретања у природи која су нам највише уочљива. Наравно да је привидно кретање Сунца на небеској сфери историјски и практично био најбољи избор. Сезонско увођење тзв. летњег времена је продукт бирократске свести и незнања о томе шта је временска скала и чему она служи. Сат није време, већ инструмент за мерење времена, односно генерисање временске скале.
Колико мора бити изокренут нечији ум и колики друштвени утицај мора имати, да када жели да помери људске активности један сат раније током сунчанијег дела године, не каже „људи од сутра, па наредних 6 месеци, радно време почиње у 7 уместо у 8“, него „стално радимо од 8, а сутра ћемо дотерати часовник један сат унапред па ћемо га кроз 6 месеци вратити један сат уназад“. А то што имамо два проблема током године: једну једночасовну рупу и једно једночасовно преклапање у цивилној временској скали, ником ништа.
Прича о времену и његовом мерењу је исувише комплексна да би је нестручна, а друштвено утицајна, мишљења модификовала. А, као што видимо, то разни политичари и експерти у области разних друштвених наука то чине са пуним правом које су сами себи доделили.