Naizgled univerzalna potreba da se meri smena dana i noći nikada nije imala jedinstveno pravilo. Ljudi su vreme kroz istoriju pratili prema suncu, mesecu, plimi i oseki i godišnjim dobima, a različite zajednice smišljale su vlastite sisteme računanja dana, sedmica i meseci. Današnje rasprave o pomeranju sata u SAD nastavak su iste priče. Predstavnički dom je prošlog meseca velikom većinom podržao zakon kojim bi letnje računanje vremena postalo trajno cele godine, iako izgledi da predlog prođe u Senatu nisu veliki. Sličan pokušaj iz sedamdesetih godina bio je kratkotrajan i nepopularan.
Profesorka političkih nauka s Univerziteta Boston Elizabet Koen kaže da je svako merenje vremena proizvoljno: „Svako merenje vremena je proizvoljno i ništa od toga nije prirodno”. Time ukazuje da rokovi, radno vrieme i društveni ritmovi nisu zadati prirodom, nego ljudskim dogovorom i odnosima moći. Industrijska revolucija je posebno promenila odnos prema vremenu, jer je rad u fabrikama nametnuo smene i stalno praćenje sata. Profesor istorije Majkl OʼMali kaže da su ljudi kroz letnje računanje vremena pokušali da zadrže osećaj veze s prirodom, i dodaje: „To ima smisla samo u društvu koje je potpuno hipnotisano satovima, pa mislite da je sat vrijeme”.
U tekstu se kao primer političke prirode vremena navodi i nastanak vremenskih zona u SAD krajem 19. stoleća, kada su železničke kompanije nametnule četiri zone, a i izbor Griniča za početni meridijan 1884. godine u doba dominacije Britanskog carstva. Spominje se i Kina koja, uprkos svojoj širini, koristi jednu službenu vremensku zonu uvedenu 1949. godine kao simbol nacionalnog jedinstva.
(Ilustracija AP)
(Kliks)
