Otuda i glavno iznenađenje: novootlrivena planeta-lutalica mase pet do deset Jupiterovih ne ponaša se poput onih u Sunčevom sistemu, već poput male zvezde u nastajanj
Zamislite planetu koja luta svemirom bez matične zvezde, kao hladna i tamna skitnica osuđena na večnu samoću. Takve planete astronomi nazivaju odmetničkim (rogue planets), a najnovija opažanja Ecropske južne opservatorije (ESO) otkrila su da jedna upravo prolazi kroz rekordan eksplozivan rast. Planeta službenog imena Cha 1107-7626, koji se nalazi na oko 620 svetlosnih godina od nas, u sazvežđu Kameleona, trenutno proždire oko šest milijardi tona gasa i prašine svake sekunde. To je najveći ikada zabeleženi rast kod planeta, osobito kod slobodno lutajućih planetarnih tela.
„Ljudi planete često zamišljaju kao mirne i stabilne svetove, međutim ovo otkriće pokazuje da planetarne mase koje slobodno plove svemirom mogu biti izuzetno uzbudljiva mesta”, rekao je Viktor Almendros-Abad, astronom sa Astronomske opservatorije u Palermu, glavni autor studije. Njegov tim otkrio je da stopa akrecije, procesa u kojem planeta prikuplja materijal iz okolnih oblaka gasova i prašine, nije nimalo stalna, nego da planeta prolazi kroz nagle skokove rasta. U avgustu 2025. Cha 1107-7626 gutala je osam puta brže nego što je to činila samo nekoliko meseci ranije.
Takvi iznenadni proboji inače se opažaju kod mladih zvezda, ali nikada nisu zabeleženi kod planeta. Otuda i glavno iznenađenje: planeta mase pet do deset Jupiterovih ne ponaša se poput planeta u našem Sunčevom sistemu, već poput male zvezde u nastajanju. Aleks Šolc sa UniverzitetaSent Endrjus, jedan od koautora studije, ističe da poreklo odmetničkih planeta i dalje ostaje nerazjašnjeno pitanje: „Jesu li one nebeska tela najmanje mase koja su se formirala kao zvezde ili divovske planete izbačene iz sistema u kojima su nastale? Novo otkriće naginje na stranu zvezdanog scenarija”.
Drugim rečima, barem neke od lutajućih planeta nastaju kao zvezde, gravitacionim privlačenjem i kolapsom oblaka gasova, a ne samo kao delovi nekog planetarnog sistema koji su kasnije izbačeni gravitacijom. Podjednako fascinantno u novom istraživanju jeste i to da su naučnici prvi put zabeležili ulogu magnetnih polja u rastu neke planete. Naime, magnetna aktivnost, do sada poznata kao važan pokretač akrecije materijala kod zvezda, sada je opažena i kod tela planetarne mase. To znači da čak i relativno mala svemirska tela mogu imati dovoljno jake magnetske sile da podstiču veliki dotok materijala.
Štaviše, tokom skokova u gutanju otkrivena je i vodena para u disku oko planete – fenomen koji se ranije viđao kod zvezda, ali nikad kod plaeta. To sugeriše da se hemija okoline može dramatično menjati u kratkom vremenu i da takvi procesi mogu oblikovati buduće planete ili budućim mesecima osigurati sastojke za nastanak života.
Otkriće je omogućila kombinacija više instrumenata. Ključnu ulogu imao je spektrograf X-shooter na Vrlo velikom teleskopu (VLT) u sklopu ESO, smešten u Čileu, u pustinji Atakama, pod jednim od najčišćih neba na svetu. Tim je takođe koristio podatke koje je prikupio svemirski teleskop James Webb, a i arhivske snimke spektrografa SINFONI na istom teleskopu. Koristeći više izvora svetlosti naučnici su mogli uporediti emisione linije pre i za vreme skokova i tako otkriti promene u hemiji i fizici planete.
„Ovo otkriće briše granicu između zvezda i planeta i daje nam uvid u najranije faze formiranja odmetničkih planeta”, izjavila je koautorica Belinda Damjan sa Univerziteta Sent Endrjus. Odmetničke planete su velika enigma. Vrlo ih je teško otkriti jer ne sjaje poput zvezda, a pitanje kako nastaju ostaje jedno od ključnih u modernoj astrofizici. Za sada nije jasno jesu li nastale u zvezdanim sistemima, pa ih je kasnije gravitacija izbacila u međuzvezdani prostor, ili pak nastaju samostalno, poput minijaturnih zvezda koje nikada ne dosegnu kritičnu masu dovoljnu za pokretanje nuklearne fuzije? Najnoviji nalazi idu u prilog drugom scenariju.
Amelija Bajo sa ESO ističe: „Ideja da se planetarno telo može ponašati poput zvezde zadivljujuća je i tera nas da se zapitamo kako bi mogli izgledati ekstrasolarni svetovi tokom najranijih faza”. Za astronomiju ovo otkriće znači da proces formiranja planeta i zvezda ima više zajedničkog nego što se mislilo. Praktično gledano, pokazuje i koliko će budući teleskopi, posebno Ekstremno veliki teleskop (ELT) koji se gradi u pustinji Atakama u sklopu ESO, promeniti razumevanje svemira. Svojim ogledalom, prečnika 39 metara, rutinski otkrivati ovakve planete i detaljno proučavati njihovu hemiju. To će naučnicima pomoći da otkriju kako izgleda detinjstvo planeta i koji su uslovi potrebni da možda jednoga dana postanu svetovi poput našeg. Dok Zemlja kruži oko Sunca već 4,5 milijardi godina, samotna planeta Cha 1107-7626 u mraku svemira doživljava svoju najburniju fazu života.
(Ilustracija ESO)
(Indeks)
