Tragovi u zubu ove domaće životinje vode do rešenja jedne od najvećih istorijskih zagonetki.
Zub krave, pronađen u čeljusti namerno postavljenoj uz ulaz u Stounhendž na samom početku gradnje ovog neolitskog spomenika, mogao bi ponuditi ključne dokaze kako je golemo kamenje transportovano gotovo 200 kilometara iz Velsa do ravnice Solsberi, piše The Guardian.
Analiza trećeg kutnjaka otkrila je da je životinja svoje prve dane provela u Velsu, što snažno podupire pretpostavku da su krave korišćene kao tegleća stoka za vuču masivnih megalita. Čeljust je otkrivena pre jednog stoleća, a istoričari su od tada zaintrigirani pitanjima zašto je onde postavljena i odakle potiče.
Istraživači iz Britanskog geološkog zavoda (BGS), Univetziteta u Kardifu i Universita Koledž u Londonu (UCL) otkrili su da su izotopi olova u zubu pokazali skokove u sastavu tokom kasne zime i proleća. Smatra se da je do toga došlo jer je steona krava koristila olovo nagomilano vlastitim kostima za formiranje teleta. Sastav olova upućuje na to da je životinja poticala iz područja s paleozojskim stenama, poput onih pronađenih u Velsu, pre nego što je premeštena u Stounhendž.
„To nam govori da je vrlo rano u svom životu ugradila olovo u svoj kostur i da je ono bilo iz starih paleozojskih stena, starijih od oko 400 miliona godina. Te vrste stena prvenstveno se pojavljuju u Britaniji u Velsu, a takođe i u Lejk distriktu i Škotskoj”, objasnila je prof. Džejn Evans, počasna saradnica istraživanja u BGS. „Vels je najbliže područje iz kojeg dobijate takve sastave olova. To ukazuje da ova životinja, pronađena u Viltšajru, nije započela život u takvom području. Morala je u nekom trenutku da se napasa na starijim stenama, a očigledan zaključak, s obzirom na Stounhendž, jeste da je Vels veroatno poreklo ranog života krave
Položaj čeljusti sugeriše da se radilo o nekoj vrsti rituala. „Čeljusna kost je postavljena u vrlo specifičnom delu najranije prstenaste strukture Stounhendža, što implicira da je to bio nekakav ritual, reći će arheolozi. Dakle, pitanje je, zašto? A onda dolazite do pitanja: je li ova životinja došla s ljudima koji su bili uključeni u transport kamenja, ili barem najranije migracije ljudi koji su donosili kamenje, iz Velsa u Englesku?” ističe Evans
Iako donedavno nije bilo dokaza o korišćenju stoke kao teglećih životinja u neolitiku, novija istraživanja strukture stopala nekih goveda upućuju da je to bilo moguće. Čak i ako krave nisu korišćene, mogli su biti upregnuti volovi. „Ne znam koliko je vremena potrebno za vuču kamenja iz Velsa do Stounhendža, ali morate se hraniti i stoga će to biti veliki proces. Morate imati ogromnu mrežu podrške da biste to učinili”, naglasila je Evans.
Analize su takođe pokazale da se ishrana krave menjala s godišnjim dobima, od šumskog krmiva zimi do ispaše na otvorenim pašnjacima leti. Iako nije jasno je li krava živa stigla na lokaciju ili su njeni ostaci tamo doneseni, očito je imala veliki značaj za graditelje. Majkl Parker Pirson, profesor britanske kasnije praistorije na UCL, izjavio je da je ovo „još jedan fascinantan dokaz povezanosti Stounhendža s jugozapadnim Velsom” i da otvara „primamljivu mogućnost da su goveda pomogla u vuči kamenja”.
Ričard Medggvik, profesor arheološke nauke u Kardifu, zaključio je: „Pruža neuporedive nove detalje o dalekom poreklu životinje i napornom putovanju na koje je dovedena. Tako često velike priče dominiraju istraživanjem na velikim arheološkim nalazištima, ali ovaj detaljan biografski pristup jednoj životinji pruža potpuno novu dimenziju priči o Stounhendžu”.
(Ilustracija John Nail/pexels)
(Indeks)
