Ех, замало да се заврши двоструко срећно: Тамару Блажић пронашли, а она положила пријемни.
Станко Стојиљковић
Изјавили су да је остала „испод црте”, као политичари на изборима. Звучи увредљиво за бистру, упорну и храбру тринаестогодишњу девојчицу. Прегледачи на приступном испиту нису знали да треба да јој урачунају стрес који је доживела, јер је без знања родитеља кришом отпутовала у Београд.
Малолетна Нишлијка је, без обзира на исход, постала јунакиња, на коју би ваљало да се угледају вршњаци, па и старији, у настојањима да досањају своје снове. Има ли ичег лепшег?
Посредно (и погрешно) обавештени, присуствовали смо несвакидашњем, малтене наднаравном догађају. Малолетница побегла од куће да се упише у Математичку гимназију. Сећате ли се сличног повода и пустоловине?
Да је утекла због неког момчића, довитљиви суграђани би је брже-боље прозвали – побегуља. Из навике, како је то у „Зони Замфировој” описао дођош Стеван Сремац.
Али бекство ове надарене ученице (вежба теквондо, учи два страна језика, воли математику) крије кудикамо дубљу поруку. То је готово епски пример преданости и посвећености сазнању.
Можда је потајно пожелела да буде као најбоља ученица најбоље средње школе на свету – Јелена Иванчић, која је лане надмоћно освојила Европско првенство у математици? Или је одмалена, чувши за Милеву Марић Ајнштајн, сањарила да крене њеним стопама? Зар то није довољан повод да наставници новим основцима и средњошколцима најесен укратко препричају ову догодовштину. Није згорег ни универзитетски професори бруцошима.
(Американци су пре две-три године Математичку гимназију прогласили најуспешнијом средњом школом на свету. Једноставно су сабрали медаље са највећих међународних такмичења).
Занима ме шта ће учинити нишка основна школа (не знам која) и београдска Математичка гимназија да је припреме да се догодине упише. Тамара Блажић је и те како то заслужила.
