Ето га – ансибл! Примитивни уређај за тренутну комуникацију, базиран на природној законитости – квантномеханичким принципима. Јасно, технолошки гуруи све то могу тако усавршити да ће се од моје идеје, каже даље Алекс, бескрајно разликовати, али ја ти тумачим принцип који ће остати исти.
Ладислав Бабић
Људи, откада је света и века међусобно комуницирају. Гласовно, писмено, музиком, цртежима, акустичким или електромагнетским таласима… Kомуникација је облик интеракције међу људима. За њу је потребно најмање двоје људи – један који шаље поруку, и други који је прима. Наравно, поруку можете створити у било којем облику, али ако нема њеног примаоца, способног не само да је прими, већ и одговори на њу, онда то није комуникација. Чисто физички гледано, комуникација је одашиљање (и примање) сигнала преко просторновременског континуума, у сврху размене мишљења, података, уметничких дела и сличних облика људске креативности. Најбржа комуникација међу субјектима је она помоћу електромагнетских валова који се шире брзином светлости, и – према Теорији релативности – пренос информација не може се ширити већом брзином.
Но, шриметимо слиједећу карактеристику сваке комуникације: комуникатори (били људи или машине) морају имати способност пријема сигнала, и друго – они су увек раздељени неком просторном удаљеношћу. Јасно је да далеком пријатељу не можеш довикивати, већ му поруку мора пренети неки човек или уређај, рецимо код фиксне телефонске линије преко каблова, код мобитлних телефона путем релеја (изграђених на тлу, или сателитских). Даклем, запазимо, што је врло важно: да би у тренутку преко мобилног или телефона контактирали саговорника, прво: он мора негде егзистирати, а друго – најпре треба изградити комуникациони канал (развући каблове или изградити репетиторе), за шта је потребно много више времена неголи за пренос информација!
Уласком у свемирску еру (куда је научна фатастика ушла далеко пре стварности) појавила се потреба – зарад све већег кашњења сигнала од далеких свемирских сонди – за што бржом, по могућности тренутачном разменом информација између сонде и земаљскг контролног центра. Али, као што споменусмо, томе се испречио Ајнштајн са својом Теоријом релативности! Писци научне фантастике решили су једноставно тај проблем категоријом измишљених уређаја или технологија, способних за тренутну комуникацију бржу од светлости. Може слати поруке преко било које удаљености без кашњења, чак и између звезданих система. Такав фиктивни уређај познат је под именом ансибл. Све то лепо функционише унутар научне фантастике, али у стварности…
Онда се, да запетља ствари, у игру укључила квантна механика, откривши појаву такозване спрегнутости (преплетености, заплетености) међу честицама или системом честица: „Kвантно спрезање је физички феномен који се појављује када парови или групе честица настану или међуделују на такав начин да се квантно стање појединачних честица не може утврдити независно од других честица, чак и ако честице у питању деле велике удаљености – уместо тога, мора се узети квантно стање суатема као целине.”
Поједностављено (разматраћемо систем две узајамно делујуће честице, рецимо протона) то значи следеће. Kвантне честице имају низ својстава, а једно од њих је такозвани спин – моменат врћења. Он може бити усмерен према горе или према доље, што ћемо – једноставности ради – приказати бројевима 1 и -1. Два спрегнута протона имају чудно својство: измеримо ли спин протона А (нека је 1) није потребно мерити спин протона B, ма како далеко био од свог спрегнутог партнера – за њега аутоматски знамо да мора бити једнак -1.
Извршимо ли интервенцију на протону А (рецимо, деловањем магнетског поља) променивши му спин из 1 у -1, није потребно мерити спин протона B – за њега одмах знамо да мора бити једнак 1. Kао да је протон B у тренутку – чак и када је светлосним годинама удаљен од свог партнера, протона А – сазнао да смо на њему извршили промену! Мерењем особина честице А аутоматски дознајемо особине с њом спрегнуте честице B, без обзира колика их удаљеност дели. Чини се као да се информација од протона А до протона B проширила тренутно, што очигледно противречи забрани ширења информације брзином већом од светлосне, те је цео феномен (потврђен експериментом!) Ајнштајн назвао „сабласним деловањем на даљину”. Лепо, дивно, предивно, узвикнуће љубитељи наулне фантастике – ево коначно начина да тренутно комуницирамо с целом галаксијом, свемиром чак! Али!
„Према квантној теорији, чим се направи један избор, партнерска честица одмах зна какав је њен спин. Чини се да се комуникација може постићи брзином већом од брзине светлости. Решење овог очигледног парадокса долази из проучавања онога што се дешава када – и што је важније, ко шта зна и када зна. Рецимо да сам ја тај који мери честицу А, док сте ви одговорни за честицу B. Kада извршим мерење, знам са сигурношћу какав спин треба да има ваша честица. Али ви не знате! Сазнаћете тек када сами извршите мерење или након што вам ја кажем! У оба случаја ништа се не преноси бризном већом од брзине светлости. Или ћете урадити мерење код вас у локалу, или ћете сачекати да вам стигне информација од мене.
Док су две честице повезане, нико ништа не зна унапред. Ја знам стање ваше, од мене далеке честице, али могу да вас обавестим само брзином која није већа од брзине светлости. Или да сами откријете стање ваше честице. Дакле, док се процес испреплетености дешава тренутно, процес откривања се не дешава тренутно. Морамо да користимо добре старомодне комуникационе методе које нису брже од светлости да бисмо имали комплетан увид у корелацију квантне испреплетености.”
И тако је научна фантастика смрвљена у прах и пепео! Ех, али – да ли? Не једном су се предвиђања научне фантастике показала далековидијима од тренутних спознаја науке. Ту се у проблем укључио интернетски пријатељ Александар (приликом дописивања представио ми се као доктор физичких наука на московском универзитету Ломоносов), са својим виђењем целе ствари, коју одмах можете – јер је Рус, а Запад бојкотује скоро све руско, од нафте и гаса до Чајковскога – бојкотовати, дакако! Kако он гледа на проблем односа преплетености квантномеханичких честица и тренутног преноса информација ансиблом? Пренећу крајње поједностављено његово гледиште које је и мени – као лаику – једноставно изложио, суштински не мање одговарајуће његовим речима.
Замиси – рече – крајње једноставну ситуацију, кад имамо систем од два спрегнута протона. Претпостави сада да је сваки од њих затворен засебно, у неку кутију где га одржава без контакта с њеним страницама, спрега електричног и магнетског поља. Пошаљимо сад један од њих на далек пут, према планетама, или чак на руб Млечне стазе, док други остаје овде, на Земљи. Истина, за то треба неко време – сати или хиљаде година – али ни кабловска веза између Европе и Америке није изграђена тренутно. Нека свака кутија буде повезана с компјутером који непрекидно посматра и перципира сваку промену стања (спина) ових протона. Нека је кутија с протоном који смо послали у свемир (са астронаутом), стационирана на Плутону. Оператер на Земљи може, применом променљивог магнетског поља, изазвати промену спина протона у својој кутији, на шта тренутно реагује спрегнути му парњак са Плутона, што компјутер одмах региструје и јавља астронауту. Сад замисли тридесетак таквих кутија (колико отприлике енглеска абецеда има слова), у свакој од њих је протон, а на Плутону у тридесетак кутија означених словима А, B, C, D… Z, његов спрегнути парњак. Мењајући спин протона на Земљи (рецимо оних у кутији означеној словима М, I, R), астронаут истовремено (тренутно!) види промене на њиховим парњацима и чита – MIR! Једнако тако, ако астронаут може мењати спинове протона у својим кутијама, те промене ће тренутно очитавати оператер на Земљи! Ето га – ансибл! Примитивни уређај за тренутну комуникацију, базиран на природној законитости – квантномеханичким принципима. Јасно, технолошки гуруи све то могу тако усавршити да ће се од моје идеје, каже даље Алекс, бескрајно разликовати, али ја ти тумачим принцип који ће остати исти.
Сад, могуће се питаш какве користи од тога, кад би – примерице – прво требало сместити протон, парњак другог спрегнутог протона, хиљадама свјетлосних година далеко? Та то ни ти, ни ја, нити генерације и генерације људског рода не би доживеле. Но, ни трансатлантски кабл није положен тренутно, требало је времена и да се створе и лансирају телекомуникациони сателити, но замисли само повиесну перспективу наших далеких, врло далеких потомака. У принципу, могли би тренутно комуницирати са сваким кутком наше галаксије! Сто хиљада година и није нешто у повесној перспективи еволуције људског рода, зар не? Уосталом, до удаљених планета Соларног система требаће путовати месецима, а кад би се једном тамо сместио мој уређај, комуникација више не би трајала сатима (колико треба електромагнетским таласима тамо и натраг), већ би била тренутна. Не само то, већ би исто било на сваком делу путовања, уколико би такву справу космонаути носили са собом у свемирском броду, па – уважимо ли чаролију минијатуризације, какву остварују технолошки генијалци – чак и између Земље и астронаута ван свемирског брода. Ето, на крају и мало моје таштине, ипак сам само људско биће – описани сам уређај назвао алексибл, комбинацијом мога и научнофантастичног имена уређаја за тренутну комуникацију.
Дописивање с Александром је напрасно прекинуто, па не знам детаље његових истраживања. Је ли се то десило услед западних санкција Русији, па су тајне службе блокирале осетљиву кореспонденцију с иностранством, да би саме наставиле истраживања на описану тему, или је разлог тривијалан, не знам. Одјек његових идеја треба причекати до тренутка када их западњаци обнародују као властите, јер нема у примитивних народа човека способног за тако генијалне закључке, зар не? Могуће их и Руси објаве, ако их развију до ступња немогућности њихова присвајања. Можда је мој пријатељ ликвидиран, да се заувек затре име проналазача алексибла. Стога, причекајмо. Завршавам стихом песме, углавном непознатог песника:
(Знате већ како такве приче иду, кажу нам – откад је света и века: од прејаке речи и сањари гину.
Тек истина устрајно живи и чека).
(Илустрација Freepik)
(Пулсе)
