Eto ga – ansibl! Primitivni uređaj za trenutnu komunikaciju, baziran na prirodnoj zakonitosti – kvantnomehaničkim principima. Jasno, tehnološki gurui sve to mogu tako usavršiti da će se od moje ideje, kaže dalje Aleks, beskrajno razlikovati, ali ja ti tumačim princip koji će ostati isti.
Ladislav Babić
Ljudi, otkada je sveta i veka međusobno komuniciraju. Glasovno, pismeno, muzikom, crtežima, akustičkim ili elektromagnetskim talasima… Komunikacija je oblik interakcije među ljudima. Za nju je potrebno najmanje dvoje ljudi – jedan koji šalje poruku, i drugi koji je prima. Naravno, poruku možete stvoriti u bilo kojem obliku, ali ako nema njenog primaoca, sposobnog ne samo da je primi, već i odgovori na nju, onda to nije komunikacija. Čisto fizički gledano, komunikacija je odašiljanje (i primanje) signala preko prostornovremenskog kontinuuma, u svrhu razmene mišljenja, podataka, umetničkih dela i sličnih oblika ljudske kreativnosti. Najbrža komunikacija među subjektima je ona pomoću elektromagnetskih valova koji se šire brzinom svetlosti, i – prema Teoriji relativnosti – prenos informacija ne može se širiti većom brzinom.
No, šrimetimo slijedeću karakteristiku svake komunikacije: komunikatori (bili ljudi ili mašine) moraju imati sposobnost prijema signala, i drugo – oni su uvek razdeljeni nekom prostornom udaljenošću. Jasno je da dalekom prijatelju ne možeš dovikivati, već mu poruku mora preneti neki čovek ili uređaj, recimo kod fiksne telefonske linije preko kablova, kod mobitlnih telefona putem releja (izgrađenih na tlu, ili satelitskih). Daklem, zapazimo, što je vrlo važno: da bi u trenutku preko mobilnog ili telefona kontaktirali sagovornika, prvo: on mora negde egzistirati, a drugo – najpre treba izgraditi komunikacioni kanal (razvući kablove ili izgraditi repetitore), za šta je potrebno mnogo više vremena negoli za prenos informacija!
Ulaskom u svemirsku eru (kuda je naučna fatastika ušla daleko pre stvarnosti) pojavila se potreba – zarad sve većeg kašnjenja signala od dalekih svemirskih sondi – za što bržom, po mogućnosti trenutačnom razmenom informacija između sonde i zemaljskg kontrolnog centra. Ali, kao što spomenusmo, tome se isprečio Ajnštajn sa svojom Teorijom relativnosti! Pisci naučne fantastike rešili su jednostavno taj problem kategorijom izmišljenih uređaja ili tehnologija, sposobnih za trenutnu komunikaciju bržu od svetlosti. Može slati poruke preko bilo koje udaljenosti bez kašnjenja, čak i između zvezdanih sistema. Takav fiktivni uređaj poznat je pod imenom ansibl. Sve to lepo funkcioniše unutar naučne fantastike, ali u stvarnosti…
Onda se, da zapetlja stvari, u igru uključila kvantna mehanika, otkrivši pojavu takozvane spregnutosti (prepletenosti, zapletenosti) među česticama ili sistemom čestica: „Kvantno sprezanje je fizički fenomen koji se pojavljuje kada parovi ili grupe čestica nastanu ili međudeluju na takav način da se kvantno stanje pojedinačnih čestica ne može utvrditi nezavisno od drugih čestica, čak i ako čestice u pitanju dele velike udaljenosti – umesto toga, mora se uzeti kvantno stanje suatema kao celine.”
Pojednostavljeno (razmatraćemo sistem dve uzajamno delujuće čestice, recimo protona) to znači sledeće. Kvantne čestice imaju niz svojstava, a jedno od njih je takozvani spin – momenat vrćenja. On može biti usmeren prema gore ili prema dolje, što ćemo – jednostavnosti radi – prikazati brojevima 1 i -1. Dva spregnuta protona imaju čudno svojstvo: izmerimo li spin protona A (neka je 1) nije potrebno meriti spin protona B, ma kako daleko bio od svog spregnutog partnera – za njega automatski znamo da mora biti jednak -1.
Izvršimo li intervenciju na protonu A (recimo, delovanjem magnetskog polja) promenivši mu spin iz 1 u -1, nije potrebno meriti spin protona B – za njega odmah znamo da mora biti jednak 1. Kao da je proton B u trenutku – čak i kada je svetlosnim godinama udaljen od svog partnera, protona A – saznao da smo na njemu izvršili promenu! Merenjem osobina čestice A automatski doznajemo osobine s njom spregnute čestice B, bez obzira kolika ih udaljenost deli. Čini se kao da se informacija od protona A do protona B proširila trenutno, što očigledno protivreči zabrani širenja informacije brzinom većom od svetlosne, te je ceo fenomen (potvrđen eksperimentom!) Ajnštajn nazvao „sablasnim delovanjem na daljinu”. Lepo, divno, predivno, uzviknuće ljubitelji naulne fantastike – evo konačno načina da trenutno komuniciramo s celom galaksijom, svemirom čak! Ali!
„Prema kvantnoj teoriji, čim se napravi jedan izbor, partnerska čestica odmah zna kakav je njen spin. Čini se da se komunikacija može postići brzinom većom od brzine svetlosti. Rešenje ovog očiglednog paradoksa dolazi iz proučavanja onoga što se dešava kada – i što je važnije, ko šta zna i kada zna. Recimo da sam ja taj koji meri česticu A, dok ste vi odgovorni za česticu B. Kada izvršim merenje, znam sa sigurnošću kakav spin treba da ima vaša čestica. Ali vi ne znate! Saznaćete tek kada sami izvršite merenje ili nakon što vam ja kažem! U oba slučaja ništa se ne prenosi briznom većom od brzine svetlosti. Ili ćete uraditi merenje kod vas u lokalu, ili ćete sačekati da vam stigne informacija od mene.
Dok su dve čestice povezane, niko ništa ne zna unapred. Ja znam stanje vaše, od mene daleke čestice, ali mogu da vas obavestim samo brzinom koja nije veća od brzine svetlosti. Ili da sami otkrijete stanje vaše čestice. Dakle, dok se proces isprepletenosti dešava trenutno, proces otkrivanja se ne dešava trenutno. Moramo da koristimo dobre staromodne komunikacione metode koje nisu brže od svetlosti da bismo imali kompletan uvid u korelaciju kvantne isprepletenosti.”
I tako je naučna fantastika smrvljena u prah i pepeo! Eh, ali – da li? Ne jednom su se predviđanja naučne fantastike pokazala dalekovidijima od trenutnih spoznaja nauke. Tu se u problem uključio internetski prijatelj Aleksandar (prilikom dopisivanja predstavio mi se kao doktor fizičkih nauka na moskovskom univerzitetu Lomonosov), sa svojim viđenjem cele stvari, koju odmah možete – jer je Rus, a Zapad bojkotuje skoro sve rusko, od nafte i gasa do Čajkovskoga – bojkotovati, dakako! Kako on gleda na problem odnosa prepletenosti kvantnomehaničkih čestica i trenutnog prenosa informacija ansiblom? Preneću krajnje pojednostavljeno njegovo gledište koje je i meni – kao laiku – jednostavno izložio, suštinski ne manje odgovarajuće njegovim rečima.
Zamisi – reče – krajnje jednostavnu situaciju, kad imamo sistem od dva spregnuta protona. Pretpostavi sada da je svaki od njih zatvoren zasebno, u neku kutiju gde ga održava bez kontakta s njenim stranicama, sprega električnog i magnetskog polja. Pošaljimo sad jedan od njih na dalek put, prema planetama, ili čak na rub Mlečne staze, dok drugi ostaje ovde, na Zemlji. Istina, za to treba neko vreme – sati ili hiljade godina – ali ni kablovska veza između Evrope i Amerike nije izgrađena trenutno. Neka svaka kutija bude povezana s kompjuterom koji neprekidno posmatra i percipira svaku promenu stanja (spina) ovih protona. Neka je kutija s protonom koji smo poslali u svemir (sa astronautom), stacionirana na Plutonu. Operater na Zemlji može, primenom promenljivog magnetskog polja, izazvati promenu spina protona u svojoj kutiji, na šta trenutno reaguje spregnuti mu parnjak sa Plutona, što kompjuter odmah registruje i javlja astronautu. Sad zamisli tridesetak takvih kutija (koliko otprilike engleska abeceda ima slova), u svakoj od njih je proton, a na Plutonu u tridesetak kutija označenih slovima A, B, C, D… Z, njegov spregnuti parnjak. Menjajući spin protona na Zemlji (recimo onih u kutiji označenoj slovima M, I, R), astronaut istovremeno (trenutno!) vidi promene na njihovim parnjacima i čita – MIR! Jednako tako, ako astronaut može menjati spinove protona u svojim kutijama, te promene će trenutno očitavati operater na Zemlji! Eto ga – ansibl! Primitivni uređaj za trenutnu komunikaciju, baziran na prirodnoj zakonitosti – kvantnomehaničkim principima. Jasno, tehnološki gurui sve to mogu tako usavršiti da će se od moje ideje, kaže dalje Aleks, beskrajno razlikovati, ali ja ti tumačim princip koji će ostati isti.
Sad, moguće se pitaš kakve koristi od toga, kad bi – primerice – prvo trebalo smestiti proton, parnjak drugog spregnutog protona, hiljadama svjetlosnih godina daleko? Ta to ni ti, ni ja, niti generacije i generacije ljudskog roda ne bi doživele. No, ni transatlantski kabl nije položen trenutno, trebalo je vremena i da se stvore i lansiraju telekomunikacioni sateliti, no zamisli samo poviesnu perspektivu naših dalekih, vrlo dalekih potomaka. U principu, mogli bi trenutno komunicirati sa svakim kutkom naše galaksije! Sto hiljada godina i nije nešto u povesnoj perspektivi evolucije ljudskog roda, zar ne? Uostalom, do udaljenih planeta Solarnog sistema trebaće putovati mesecima, a kad bi se jednom tamo smestio moj uređaj, komunikacija više ne bi trajala satima (koliko treba elektromagnetskim talasima tamo i natrag), već bi bila trenutna. Ne samo to, već bi isto bilo na svakom delu putovanja, ukoliko bi takvu spravu kosmonauti nosili sa sobom u svemirskom brodu, pa – uvažimo li čaroliju minijaturizacije, kakvu ostvaruju tehnološki genijalci – čak i između Zemlje i astronauta van svemirskog broda. Eto, na kraju i malo moje taštine, ipak sam samo ljudsko biće – opisani sam uređaj nazvao aleksibl, kombinacijom moga i naučnofantastičnog imena uređaja za trenutnu komunikaciju.
Dopisivanje s Aleksandrom je naprasno prekinuto, pa ne znam detalje njegovih istraživanja. Je li se to desilo usled zapadnih sankcija Rusiji, pa su tajne službe blokirale osetljivu korespondenciju s inostranstvom, da bi same nastavile istraživanja na opisanu temu, ili je razlog trivijalan, ne znam. Odjek njegovih ideja treba pričekati do trenutka kada ih zapadnjaci obnaroduju kao vlastite, jer nema u primitivnih naroda čoveka sposobnog za tako genijalne zaključke, zar ne? Moguće ih i Rusi objave, ako ih razviju do stupnja nemogućnosti njihova prisvajanja. Možda je moj prijatelj likvidiran, da se zauvek zatre ime pronalazača aleksibla. Stoga, pričekajmo. Završavam stihom pesme, uglavnom nepoznatog pesnika:
(Znate već kako takve priče idu, kažu nam – otkad je sveta i veka: od prejake reči i sanjari ginu.
Tek istina ustrajno živi i čeka).
(Ilustracija Freepik)
(Pulse)
