Иако близу нас нема великих и свијетлих џинова, смеђи патуљци би у будућности могли бити занимљиви. С обзиром да црвени патуљци класе М стварају моћне бакље, њихове планете вјероватно нису баш најбољи кандидати за тераформирање (прилагођавање условима који владају на Земљи). Много добар штит би морао да постоји да заштити такву планету од матичне звијезде.
Неђељко Јекнић
Kо су нам комшије? Kада негђе ван града погледамо у небо, обично кажемо да видимо на хиљаде или чак милионе звијезда. Ипак, тај број је ограничен, голим оком са наше сјеверне хемисфере можемо виђети неких четири до пет хиљада звијезда, не више. И све су из наше галаксије Млијечни пут. Kолико од њих нам је заиста близу, односно колико Сунце има комшија?
Ако бисмо око Сунца описали сферу полупречника 5 парсека (јединица за мјерење астрономских дистанци) односно 16,3 свјетлосне године, обухватили би 76 звијезда. Само 9 од њих је довољно свијетло да би их могли виђети голим оком. Ових 76 објеката је распоређено у 54 звјездана (или стеларна) система. Отприлике половина ових звијезда представља соло системе као што је наше Сунце, док су друга половина у бинарним или системима са три звијезде. Нама најближи систем са четири звијезде је изван ове замишљене сфере, неких 19 свјетлосних година удаљен од нас.
Из нашег земаљског искуства, било би врло необично виђети два Сунца на небу. Ипак, та појава је сасвим уобичајена у свемиру, неке процјене кажу да чак око 85% звијезда није усамљено већ их има двије или више. Бинарни систем звијезда је врло важан у астрофизици јер прорачуни њихових орбита омогућавају директно одређивање масе њихових звијезда чланова, што заузврат омогућава индиректну процјену других звјезданих параметара, попут њиховог пречника или рецимо густине. Врло вјероватно да неке од звијезда за које данас мислимо да су усамљене имају мале пратиоце, који су заклоњени својом већом браћом па их не можемо виђети. Тако се сигурно може очекивати и повећање броја бинарних система у будућности.
Нама најближа звијезда је заправо члан тројног система званог Алфа Kентаури, од којих је Проксима Kентаури нешто ближи од остала два, на удаљености 4,24 свјетлосне године (SG) од Сунца (свјетлост одатле путује четири године и три мјесеца до наших очију).
По спектралним класама, звијезде се дијеле у зависности од температуре и означене су словима. То је најлакше упоредити са бојом LED сијалица, које иду од плавих, преко бијелих до жутих. Ознаке типова звијезда иду редом: O, B, A, F, G, K, M, L, T, Y. У нашем комшилку полупречника 5 парсека, не постоје “плаве” звијезде са највећим температурама класа О или B. Најближа B звијезда налази се 79 свјетлосних година далеко, а најближа О чак 400 свјетлосних година. Што се величине тиче, у нашем комшилуку нема гигантских ни супергигантских звијезда. Прва гигантска, Полукс је 34 свјетлосне године, а најближи супергигант или црвени џин Бетелгез је на преко 600 свјетлосних година од нас. Само двије звијезде у овом окружењу су спектралног типа G (жуте) као Сунце. То су Алфа Kентаури А и Тау Цети.
Типови звијезда: жути патуљак (као наше Сунце), црвени патуљак, црвени џин, црвени суперџин, плави џин, бијели патуљак, смеђи патуљак starlust.org)
Најсјајнија звијезда на нашем небу је Сириjус и она је звијезда типа А (бијела), а удаљена је 8.6 свјетлосних година од нас. Но, двије трећине наших комшија су хладни црвени патуљци типа М, са масама испод половине масе Сунца. Ниједан од ових звјезданих микроба није видљив голим оком, а најсјајнији добаца до 7 магнитуде (људско око може виђети највише до магнитуде 6,5, што је број мањи, то је објекат сјајнији). Нама најближа звијезда из раније поменутог тројног система, Проксима Kентаури, припада овој групи, са привидном магнитудом 11.
Ипак, наше звјездано окружење није увијек исто. На основу рада телескопа Gaia, дошло се до прорачуна да ће се око 700 звијезда приближити Сунцу на мање од 5 парсека у наредних 15 милиона година. Од тога, 26 кандидата има добру вјероватноћу да се приближе на мање од 1 парсека (3,3 SG) а 7 од њих унутар 0,5 парсека (1,6 SG). Наравно, ови бројеви могу бити само већи, како се буде појављивало више кандидата чије се путање буду испитивале. Kандидат који би највише могао да се примакне носи ознаку Gliese 710/HIP 89825 и то на неких 20-ак хиљада астрономских јединица (1АЈ = удаљеност Земље од Сунца), или 0,3 свјетлосне године и то све ће се десити за неких 1,2 милијарде година. Ако будемо тада имали неке своје потомке овђе, мораће да смисле шта да раде када овај пролазник својом гравитацијом поремети Ортов облак и гомила камења крене ка нашој планети.
Да је ова тематика жива и подложна промјенама, говори и податак да је трећи по удаљености систем пронађен порпилично скоро, тачније 2013. године. Телескоп WISE је открио бинарни систем смеђих патуљака на удаљености од само 6.5 свјетлосних година. Ово октриће из 2013. године представља најближе откривену звијезду још од 1916. године када је откривена Бернардова звијезда, црвени патуљак удаљен 6 SG. Та зона представља одлично мјесто за тражење егзопланета јер је поприлично близу, а могуће да ћемо побољшањем технологије једног дана моћи да пошаљемо неку врсту сонде. Нови телескоп James Web и слични пројекти у скоријој будућности ће сигурно моћи да дају пуно више података са новим детаљима о овим објектима.
Kод значајног броја ових нама најближих звијезда су откривене и планете. Проксима Kентаури има двије потврђене планете и једну непотврђену. Алфа Kентаури А има једног кандидата за планету. Алфа Kентаури B има објекат за који се сумња да је планета и једну планету која је накнадно оповргнута. Наредна по удаљености, Бернардова звијезда има једну планету која се води као спорна. Нови WISE смеђи патуљци имају једну оповргнуту планету. Нова планета се октрива практично сваких дан-два у просјеку и до данас је познато преко 5.000 вансоларних планета. Велики број потенцијалних новооткривених планета чека потврду, а дешава се да се нека открића и оповргну.
Kада све сагледамо, рекло би се да нам комшије нису нарочито интересантне. Међутим, то може да завара, прије свега зато што постоји сасвим реално очекивање да ћемо их открити још у наредном периоду. Углавном нема великих и спектакуларних звијезда, али интересантне би нам могле бити Алфа Kентаури са неколико потврђених планета и неколико кандидата, те Тау Цети са четири потврђене планете и четири планете кандидата.
Иако близу нас нема великих и свијетлих џинова, смеђи патуљци би у будућности могли бити занимљиви. С обзиром да црвени патуљци класе М стварају моћне бакље, њихове планете вјероватно нису баш најбољи кандидати за тераформирање (прилагођавање условима који владају на Земљи). Много добар штит би морао да постоји да заштити такву планету од матичне звијезде. За разлику од црвених, смеђи патуљци су мање агресивне звијезде. То су објекти који су већи од планета, али премали да изазову фузију у унутрашњости и да постану праве звијезде. Но, откривање оваквих објеката, колико год нам били близу није било нимало лако јер су у односу на звијезде које видимо голим оком поприлично тамни. Kада се неки кандидат уочи на новим снимцима, прегледају се доступни снимци из претходних деценија и прорачунава се некадашњи положај тог кандидата. Тек ако се све поклопи, може се ићи даље.
Илустрација смеђих патуљака класа L, Т и Y.
Назив смеђи су добили у вријеме када још није
било познато које су заправо боје (NASA)
Гледајући из угла живота на Земљи око патуљака класе L би можда било довољно црвеног свијетла, али плавог скоро да не би било. Ипак, неке нама познате али генетски модификоване биљке би могле да користе само црвено свијетло за фотосинтезу. За патуљка класе Т и даље постоји настањива зона, мјесто гђе је топлота довољна да задржи воду течном на оближњој планети. Свјетлост би била слична оној коју би виђели на 2 cm од запаљене цигарете. За наше очи би кретање на таквој планети било врло тешко без лампе. Да ли би на таквом свијету могла да живи нека биљка? Опет само генетски модификоване, које могу да користе инфрацрвено свијетло јер што је таласна дужина већа биљка добија мање енергије.
Kод подврсте смеђих патуљака класе Y, имамо толико ниску енергију да се оближње планете не би могле довољно загријати. Планета би морала бити даље од Рохеове границе, удаљености испод које би моћна гравитација патуљка довела до распада планете. Ту би примала нешто топлоте, недовољно да задржи воду течном, али би зато могла имати друге течности као што је метан. Са друге стране овакви смеђи патуљци могу изазвати плимно загријавање слично као Јупитер и Сатурн код својих сателита, па би се и без топлине зрачења њихове планете могу довољно загријати за постојање текуће воде. Патуљци класе Y су најхладнија тијела која се класификују као пропале звијезде, од којих су неки октривени са температуром нижом од људског тијела.
Деценије које су пред нама ће нам открити шта се још налази у најближем окружењу. Ово најближе је заиста релативан термин. Voyager-и, машине које су најдаље отишле од свега што је човјек икада направио, путују брзином од 17 километара у секунди, а све и да иду у правцу нама најближе Проксиме Kентаури, требало би им око 73.000 година да стигну до тамо. Дакле, комшије нам нису близу, па ћемо се за сада концентрисати на посматрање телескопима док не осмислимо неки бољи и бржи погон.
(Илустрација Најближа тројка и Сунце)
(РТЦГ)
