Astronome najviše intrigira činjenica da oko ovako masivnog nebeskog tela ne postoji vidljiva prateća galaksija; prema njihovim rečima, oko očekivalo bi se da postoji zvezdani sistem sličan Mlečnom putu, što ovde nije slučaj.
Astronomi sa Univerziteta u Merilendu (UMD) došli su do otkrića koje iz temelja menja razumevanje galaktičke arhitekture. Prvi put u istoriji posmatranja supermasivna crna rupa detektovana je na samoj periferiji jedne galaksije, daleko od uobičajenog boravišta. Decenijama je u astronomiji važila dogma da ovi gravitacioni giganti postoje isključivo u samim centrima masivnih galaksija. Novo saznanje ne samo da potvrđuje teoretske modele postojanja lutajućih crnih rupa, već otvara novu eru u proučavanju evolucije svemira. U jeziku astronomije, crna rupa se često opisuje kao celestijalni ambis – deo prostora s toliko snažnim gravitacionim poljem da čak ni svetlost ne može da mu pobegne. Većina ovih tela je mirujuća (quiescent), što znači da ne gutaju aktivno materiju i ne emituju detektibilno zračenje, zbog čega ostaju nevidljivi za standardne instrumente.
Da bi se razumele razmere novootkrivene crne rupe, treba istaći da joj je masa približno jednaka masi posestrime u centru Mlečnog puta, poznate kao Sagitarius Sagittarius A* (Sgr A*). Razlika je u tome što se lutalica nalazi u veoma neobičnom i izolovanom okruženju. Precizna merenja je lociraju na udaljenosti od 9,3 kiloparseka – oko 30.000 svetlosnih godina – od centra matične galaksije. Profesor astronomije na pomenutom univerzitetu, Silven Vejle, ističe da je to „najčvršći dokaz postojanja lutajuće crne rupe koji imamo”. Naučnike najviše intrigira činjenica da oko ovako masivnog nebeskog tela ne postoji vidljiva prateća galaksija; prema rečima dotičnog astronoma, oko očekivalo bi se da postoji zvezdani sistem sličan Mlečnom putu, što ovde nije slučaj. Vanredna profesorka Suvi Gezari naglašava da objavljeno zapažanje ruši osnovnu pretpostavku u vezi s odredištem supermasivnih crnih rupa i nagovešćuje da kosmosom luta znatno više ovakvih nebeskih tela nego što se smatralo.
Naučnici su se, inače, oslonili na kosmičko zbivanje poznato kao tidal disruption event (TDE). To je dramatičan proces u kojem crna rupa gravitaciono rastrže zvezdu što se previše približila. U tim trenucima, crna rupa počinje da svetluca i emituje kratkotrajan, snažan bljesak svetlosti dok guta zvezdanu materiju. Ključnu ulogu u ovo, otkivanju odigrali su:
- Zwicky Transient Facility (ZTF), lociran u opservatoriji Palomar u okrugu San Dijego u Kalifornija, koji snima celo severno nebo svakog drugog dana.
- Veštačka inteligencija (AI), napredni program pušten u rad u avgustu 2025. godine, podešen da prepoznaje specifične svetlosne obrasce TDE događaja bilo gde na nebu, a ne samo tamo gde su ranije očekivani (u centrima galaksija).
Vodeći autor studije, Robert Dejvid Stajn, istakao je da je rečeni računarski program prepoznao događaj samo tri meseca nakon uključenja, što označava u astronomiji prelazak sa pretpostavki na sistematsko pretraživanje celokupnog prostranstva. Naučnici razmatraju dva scenarija koji objašnjavaju kako je crna rupa završila na periferiji:
- Galaktički kanibalizam: U sudaru dve galaksije veća je progutala manju. Vremenom su spoljne zvezde manje galaksije ogoljene i uklonjene, ostavljajući samo njeno kompaktno jezgro u obliku usamljene, lutajuće crne rupe.
- Interakcija tri tela: U binarnom paru dve crne rupe upad treće zbog sudara galaksija izaziva složene gravitacione perturbacije. Rezultat je često gravitaciono izbacivanje najmanje crne rupe ka rubu galaksije.
Nastavak osmatranja ovog svetlucanja pomoći će astronomima da precizno odrede koji je od ova dva scenarija doveo do stvaranja lutalice. Naučnici se sada okreću opservatoriji Vera C. Rubin u Čileu, koja ima najveću digitalnu kameru na svetu, očekujući da će godišnje pronalaziti stotine ovakvih tela. Takođe, Lowell Discovery teleskop, koristeći svoj novi instrument RIMAS (Rapid infrared IMAger-Spectrometer) pušten u rad u junu 2025. godine, omogućiće detekciju TDE događaja na većim udaljenostima nego ikada pre.
Iako koncept supermasivnih crnih rupa koje slobodno jezde svemirom može zvučati alarmantno, Robert Stajn umiruje javnost: verovatnoća da se Zemlja ikada susretne sa takvom u toku naših života je izuzetno mala. Detaljna studija pod nazivom TDE 2025abcr: A Tidal Disruption Event in the Outskirts of a Massive Galaxy zvanično je objavljena 27. jula 2026. godine u časopisu The Astrophysical Journal Letters.
(Astronomski magazin)
