Сунчев систем је можда имао две планете више, према једном од најприхваћенијих модела раног развоја (Nice model). Осим Урана и Нептуна, још два ледена џина. Опонашање показаје да то подразумева насилнију прошлост Уранових сателита. „Ови резултати имају три могуће последице”, навели су у научном раду истраживачи предвођени астрофизичарем Метјуом Клементом са Универзитета Џонс Хопкинс. Прва могућност је да су Уранови сателити да су се међусобно сударали више пута. Друга да је поменутом моделу потребна ревизија. И трећа је да је Сунчев систем резултат подразумевао готово потпуно одсуство блиских сусрета Урана са другим џиновским планетама.
Научници сматрају да је млади Сунчев систем био хаотичније место него што је данас. Док су се џиновске планете кретале кроз диск космичког материјала, њихове гравитационе интеракције могле су да дестабилизују спољашњи део Сунчевог система. Да би то објаснили 2005. године смислили Nice model, који претпоставља да ду у почетку један или два додатна ледена гиганта. Свих шест великих планета потом су мигрирале са својих почетних положаја, изазивајући нестабилност. Четири које данас знамо као спољашње на крају су се сместиле у садашње орбите, а преостале две биле су избачене из Сунчевог система. Nice model успешно објашњава више важних карактеристика Сунчевог система, укључујући период познат као Касно велико бомбардовање, садашањи поредак и мноштво Јупитерових тројанаца.
Истраживачи су спровели серију симулација – једну са још једним леденим гигантом и другу са два. Резултати су показали да је већина опонашања довела до дестабилизације Уранових месеца, укључујући сударе, избацивање из орбите и знатне промене њихових путања. Јупитерови сателити прошли су кудикамо боље, а показало се да је изузетно тешко сачувати нетакнутим месеце обе планете истовремено. Уколико је то тачно, остају две преовлађујуће могућности. Прва да је Сунчев систем прошао кроз изузетно мало вероватан еволутивни пут који је поштедео Јупитер и Уран озбиљнијих поремећаја. Друга да је данашњи систем Уранових месеца настао као последица судара и снажних гравитационих поремећаја. То би значило да је Уран био изложен у најмање два велика догађаја – првом који га је нагнуо на необичну осу ротације и другом који је пореметио његову мрежу сателита.
Постоји и трећа могућност – да је коришћени модел непотпун. Истраживачи истичу да то не би било велико изненађење, имајући у виду да покушава да реконструише догађаје пре око четири милијарде година: „Веома је вероватно да ниједан од модела нестабилности сада објављених не садржи прецизан низ сусрета неопходан да се потпуно репродукују сви аспекти Сунчевог система. Иако је могуће да сва четири првобитна система правилних сателита у спољашњем Сунчевом систему нису била погођена планетарним сусретима, наши резултати снажно указују да то није био случај”. Истраживање је објављено су у научном часопису Icarus.
(РТС)
