Можда су студенти атинске Политехнике, па и генерал Де Гол уз њих, били у праву када су страховали да непромишљено потчињавање НАТО савезу убрзава пад Европе у статус вазалног континента? Што се мене тиче, ја ћу увек бити на страни студената.
Др Јанис Варуфакис
Био је почетак септембра 1971. Мајка ме је таксијем довезла пред мали хотел у северном предграђу Атине, у посету најдражем ујаку, њеном вољеном брату. Пре него што смо изашли из аутомобила, загрлила ме је и прошапутала речи охрабрења. Треба знати да је хотелом „Пефкакија” тада управљала ЕСА, грчка верзија Гестапоа из доба владавине војне хунте. Kористили су га као притвор за важне дисиденте. После свега што сам унутра видео, укључујући намучено ујаково лице, већ у десетој години живота схватио сам шта значи живети у диктатури.
Сви се добро сећамо да су источноевропске државе некада биле комунистичке диктатуре. Становници земаља између Балтичког и Црног мора живели су у једнопартијским режимима, препуштени на милост и немилост тајним полицијама. Мање добро памтимо да су пре само пола века три данашње чланице Европске уније биле фашистичке диктатуре: Португалија, Шпанија и Грчка. Та заборављена историја западноевропских народа принуђених да живе у десничарским, ултранационалистичким, фашистичким режимима посебно је релевантна данас, када национализам поново диже главу, шири се морална паника због прилива миграната и избеглица и јача фасцинираност снажним мушкарцима и женама који нуде да наше земље поново учине великим. С обзиром на приближавање избора за Европски парламент, корисно је подсетити се лекција из заборављене прошлости.
Одрастао сам у Грчкој, наводно колевци демократије, у доба када су њом владали тирани заклети на оданост идеологији сличној оној која се данас шири Европом. Неки од утицајних људи, попут мог ујака – био је генерални директор „Сименса” у Грчкој – покушали су да се супротставе, али су поражени. Две године после нашег сусрета у хотелу, у новембру 1973, атински студенти су заузели најпрестижнији грчки универзитет, атинску Политехнику. Славна побуна је потрајала пет дана и центар Атине је накратко био ослобођен, али онда је у град ушла војска предвођена колоном тенкова америчке производње и угушила побуну. Пошто су тенковима развалили капије универзитета, командоси и жандарми – бирани по томе колико су наклоњени фашистичким идејама – ушли су унутра и угушили сваки отпор. Седмицама су из затворских ћелија одјекивали врисци студената које су мучили.
Побуна је угушена, али режим се није опоравио. Неколико дана касније, један од бригадних генерала је сменио пуковнике, преотео им власт и учинио десничарски режим још бруталнијим. Пароксизам ауторитаризма приказао се у најкомичнијем облику на телевизијским екранима: вести су читали строги, униформисани официри са одликовањима као да извикују наређења.
Шест месеци касније, у очајничком покушају да стабилизују режим, диктатори су организовали хаотичан покушај преузимања власти над независним Kипром. Све што су успели да постигну било је да подстакну Турску да изврши бруталну инвазију на острво, што је Грчку и Турску довело до ивице ратног сукоба. Много Kипрана је убијено, рањено и расељено. Последице те трагедије још живе, у облику Зелене линије којом је Kипар подељен и дан-данас. Од војног режима би се очекивало да ће водити више рачуна о стању својих оружаних снага. Али кипарска епизода је разоткрила све слабости Грчке. Продубила је и економску кризу. Слом режима из Бретон Вудса и нафтни шок гурнули су глобални капитализам у рецесију. Неколико дана касније, хунта је пала. У јулу ове године обележава се педесета годишњица повратка либералне демократије у Грчку.
Углавном је заборављена и предисторија доласка грчке хунте на власт. Војни режим су установили одметнути грчки официри у априлу 1967, али сам државни удар су испланирали и припремили различити огранци америчке администрације још педесетих година. Грчка је само једна од многих земаља широм света у којима је ЦИА изводила државне ударе – од пуча којим је 1953. године свргнут Мухамед Мосадек, последњи демократски изабрани премијер Ирана, до убиства председника Салвадора Аллендеа у Чилеу 1973, у режији генерала Аугуста Пиночеа.
Оно што је овде најзанимљивије није питање зашто је Вашингтон 1965. донео одлуку да сруши центристичку прозападну владу Георгеа Папандреуа, а онда две године касније дао пуковницима зелено светло да распусте парламент и ставе грчко друштво „у гипс, исто као што лекар ставља у гипс сломљену руку” – да цитирам непоновљивог Георгиоса Пападопоулоса, пуковника и шефа хунте. Имајући у виду догађаје у данашњој Европи, мислим да је важније приметити да су се владе Француске, Немачке, Аустрије, па делимично и Британије 1967. године јасно и гласно успротивиле државном удару. Успостављање фашистичког режима у Грчкој изазвало је раздор између водећих европских сила и Сједињених Држава, мада су сви били на истој страни гвоздене завесе. У борби против хунте коју је инсталирао НАТО, а уживала је подршку Сједињених Држава, главни савезник грчких демократа била је Европа.
***
Родитељи су ме преко лета водили у Беч или Минхен да „удахнемо ваздух слободе”. Остатак године, нарочито суморне ноћи, проводили смо поред радио-апарата слушајући „Дојче веле” и БоБиСи – покривени црвеним ћебетом да нас не чују суседи који би нас можда пријавили. Ове станице су у програмима на грчком подржавале отпор демократа, за разлику од „Гласа Америке” који је навијао за хунту.
Укратко, Европа је подржала слободну Грчку, а Америка ју је издала. Зато не изненађује што је после пада хунте велики део грчког друштва – укључујући и конзервативног премијера Kонстантиноса Kараманлиса – био непријатељски настројен према НАТО савезу и веома наклоњен Европском заједничком тржишту, претечи Европске уније. Супротно ономе што многи становници севера Европе мисле, већинска Грчка није у ЕУ видела краву музару, каквом је она касније постала, већ гаранцију да тенкови неће више излазити из касарни и да ће их тајна полиција оставити на миру – оно исто чему су се надали становници источне Европе после слома њихових диктатура 1991.
То објашњава зашто је у расправама на тему НАТО савеза мишљење Грка, који се с поносом сећају отпора хунти, често дијаметрално супротно мишљењу источних Европљана који памте комунистичке диктатуре. Kада је Владимир Путин наредио напад на Украјину, осудио сам инвазију као злочиначки чин, назвао Путина „бескрупулозним убицом”, позвао све демократе да стану уз Украјину и заложио се да Запад започне преговоре о тренутном прекиду рата у Украјини, тако што ће у замену за повлачење руских трупа пружити гаранције да Украјина неће ући у НАТО. Мислио сам да је најважније да Запад учини све што је потребно да се руске трупе што пре врате тамо где су биле 22. фебруара 2022, да би се Украјини омогућило да се даље развија као део либерално-демократске западне Европе.
Нажалост, друговима у источној Европи то се није допало. Разем, пољска левичарска странка, осудила ме је због пропуста да „подржим суверенитет Украјине”. На друштвеним мрежама сам обележен као „западни надристручњак“ и Путинов корисни идиот.
Растужио ме је раскол у нашем паневропском покрету. Покушао сам да испитам његове историјске узроке. Са становишта мојих источноевропских другова, НАТО је група држава које граде одбрамбени зид око либералних демократија. Из њихове перспективе чланство у НАТО савезу је пресудно за независност Украјине. Мој предлог да земља остане изван савеза тумаче као издају њених демократских снага. С друге стране, из моје перспективе, с обзиром да сам одрастао под влашћу фашистичког режима који не само да је имао НАТО благослов, него су га већим делом и пројектовали ЦИА и НАТО, инсистирање на чланству као предуслову демократске будућности Украјине изгледа апсурдно.
***
Од свих слогана које су могли да испишу на вратима Политехнике, побуњени атински студенти који су ставили живот на коцку да би помогли обнову грчке демократије одабрали су две пароле од две речи: НАПОЉЕ САД и НАПОЉЕ НАТО. Носили су фармерке и волели џез, па бих рекао да нису били задојени мржњом према Америци, али одбијали су да живе у америчкој квазиколонији чији се државни буџет шаље на одобрење америчком амбасадору, у којој НАТО и ЦИА управљају војском, небом, морем и тајном полицијом.
И мада је тачно да је у многим напредним земљама – попут Холандије и Данске – чланство у НАТО било потпуно усклађено с начелима либералне демократије, у Грчкој то није био случај. Грчка у томе није усамљена. Португалци су такође живели у фашистичком режиму у земљи која је била чланица НАТО савеза. Генерације и генерације турских демократа могу потврдити да је могуће живети у НАТО земљи и трпети незамислив ауторитаризам. Штавише, чак и државник калибра једног Шарла Де Гола је мислио да чланство у НАТО може нарушити суверенитет његове земље.
Али откако је Путинов режим напао Украјину Европљани су изгледа изгубили способност вођења рационалне и историјски утемељене дебате о томе колико је чланство у НАТО савезу заиста корисно или штетно за европске либералне демократије.
Наравно, неко ће рећи да је сврха НАТО савеза да земље чланице штити од спољашњих претњи, а не да гради демократију. На то се може одговорити да чланство у овом савезу није ни нужан ни довољан услов за одбрану земље. Знамо да највећа територијална претња Грчкој долази од Турске. Званична политика савеза је да интервенише само ако земља која није чланица нападне земљу која то јесте. Ако би Турска, као земља чланица, извршила инвазију на неко грчко острво, НАТО се не би умешао. С друге стране, Јордан, Египат и, наравно, Израел уживају пуну заштиту одбрамбеног кишобрана САД и НАТО иако ниједна од ових земаља није чланица.
Чему онда заправо служи НАТО савез? Пре десетак година нашао сам се у прилици да поведем неформалан разговор с шефом НАТО снага у Европи. У питању је био Американац, убеђени републиканац. Kада сам га питао да ли НАТО још испуњава своју функцију, био је веома отворен. „То зависи од тога како је дефинишете”, одговорио је осмехујући се. Питао сам га како је он дефинише. „Функција је трострука”, рекао је. „Прво, да нам осигура присуство у Европи. Друго, да задржи Русе ван Европе. Треће, да Немачку држи под контролом”. Ниједна од анализа улоге НАТО савеза у Европи које сам после тога читао није била ни приближно тако прецизна и тачна.
Питање на које Европљани треба данас да одговоре, док рат у Украјини траје, а избори за Европски парламент се ближе, сасвим је једноставно: колико је мудро веровати да ће наше демократије бити оснажене тиме што ћемо надлежности у доменима спољне политике и одбране пренети у руке НАТО савеза – то јест, америчке администрације? Можда су студенти атинске Политехнике, па и генерал Де Гол уз њих, били у праву када су страховали да непромишљено потчињавање НАТО савезу убрзава пад Европе у статус вазалног континента? Што се мене тиче, ја ћу увек бити на страни студената.
(Илустрација Wikipedia)
(Пешчаник)
