„Хладни рат” је започео у култури, обилато потпомогнут новцем ЦИА, пише Франсис Стонор Саундрес. У специјалној операцији појављују се врхунске уходе и врхунски уметници
Франсис Стонор Саундерс
Раскрстили сте са Информбироом? Свратите с два сведока на надлежно место и изјавите да нисте у дослуху ни с Јосифом Висарионовичем, ни с Варшавским уговором. Не смета што их више нема, ко зна искрснуће однекуд када се најмање надате.
Како да се ратосиљате Деминформа? Кудикамо теже, ни два јемца нису довољна. Говори се да је заувек ишчезао у беспућима новије историје, али не будите лаковерни. Нарочито после читања застрашујуће књиге „Хладни рат у култури (ЦИА у свету уметности и књижевности)”, у издању „Досије студија” из Београда.
Вешто и неприметно, као вредности
наметаћемо људске пороке – лаж,
превару, пијанство и наркоманију,
неповерење међу људима, издајство
и национализам… Главну пажњу
усмерићемо на омладину коју ћемо
изопачавати, кварити и учити
разврату. Од њих ћемо правити
цинике, простаке и космополите…
Франсис Стонор Саундрес, британска историчарка, истраживачка новинарка и документаристкиња, својски се потрудила да до танчина, понекад с превише података, имена и појединости, дочара америчку специјалну операцију, у којој се појављују врхунске уходе и врхунски уметници. Најчешће у истој кожи.
Страницу по страницу, на видело израња чудовишан подухват, за који писац предговора Владимир Давидовић, очигледно добро упућен у збивања, каже да није недвосмилено потврђен, ни убедљиво порекнут. „План за уништење Русије” који је сковао, како се нагађа, Ален Фостер Далс, оснивач и директор Централне обавештајне агенције. Рођени брат Џона Фостера Далса, тадашњег државног секретара.
На основу руских извора, у том документу, поред осталог, пише: „Вешто и неприметно, као вредности наметаћемо људске пороке – лаж, превару, пијанство и наркоманију, неповерење међу људима, издајство и национализам… Главну пажњу усмерићемо на омладину коју ћемо изопачавати, кварити и учити разврату. Од њих ћемо правити цинике, простаке и космополите…”
Покретачи „хладно рата” који, по свему судећи, никада није престао, главни удар усмерили су на људску свест.
На врхунцу хладног рата влада
САД је уложила огромна средства
у тајни програм културне пропаганде
у западној Европи”, образлаже
Франсис Стонор Саундерс.
„Знам да је то тајна, јер се о томе свуда шапуће”, написао је крајем 17. столећа Вилијам Конгрив у комедији „Љубав ѕа љубав”, што је уз одсечак из „Пакла” (петнаесто певање), Дантеа Алигијерија, поменута списатељица узела за уводне мисли. Да на време упозори читаоце, злу не требало. И није погрешила, иако је за свако од 26 поглавља и сам епилог одабрала по једну одговарајућу. Последња је најпоучнија. „Неким људима се мозак смрзне” (Дејвид Брус, амерички дипломата и политичар). Како нас је задесио „хладни рат” у зиму 1947?
„Ослањајући се на широку, изузетно утицајну мрежу обавештајног особља, политичких стратега, корпоративног естаблишмента и старе студентске везе с врхунских универзитета ,Ајви лиге`, млада ЦИА је од 1947. године почела да ствара ,конзорцијум`, чији је двоструки задатак био да пелцује свет од заразе комунизма и да олакша усвајање интереса америчке спољне политике у иностранству”, у уводу објашњава Франсис Стонор Саундерс. „Резултат је био изузетно чврста мрежа људи који су радили уз Агенцију на унапређивању ове идеје да је свету потребан Pax Americana, ново доба просвећености, које ће се звати Столеће Америке.”
(„Ајви лигу” чини осам приватних универзитета на североистоку САД: Браун, Колумбија, Корнел, Дартмур, Харвард, Принстон, Пенсилванија и Јејл).
„Битка за умове људи” укључила је разноврсно културно оружје: часописе, књиге, конференције, семинаре, уметничке изложбе, концерте и награде. „На врхунцу хладног рата влада САД је уложила огромна средства у тајни програм културне пропаганде у западној Европи”, образлаже Франсис Стонор Саундерс. „Средишњи циљ овог програма био је да шири тврдњу како он уопште и не постоји. Њиме је, у великој тајности, управљала шпијунска рука Америке, Централна обавештајна служба – ЦИА. Средиште ове скривене кампање био је Конгрес за слободу културе, којим је руководио агент ЦИА Мајкл Јоселсон, од 1950. до 1967. године.”
У својем зениту Конгрес за слободу културе имао је канцеларије у 35 земаља, запошљавао десетине људи, објављивао више од 20 угледних часописа, приређивао изложбе, користио услуге новина и филмова, организовао међународне скупове и музичаре и сликаре обасипао признањима и јавним извођењима. Запрепашћује је чињеница да је у послератној Европи „веома мало писаца, песника, сликара, историчара, научника или критичара чије име на неки начин није било повезано са овим тајним предузећем”.
Списак је поприлично дугачак, једино никако нису приволели Жан-Пол Сартра, ни Симон де Бовоар, иако су покушавали. Многи великани, како их приказују потоње енциклопедије, гостовали су на бројним позорницама хладноратовског „културног прозелитизма”: Андре Малро, Џулијан Хаксли, Мирча Елијаде, Игор Стравински, Самјуел Барбер, Жан Кокто, Клод Дебиси, Лоренс Оливије, Бенџамин Бритн, Чеслав Милош, Дени де Ружмон, Салвадор де Мадаријага, Роже Кајоа, Еуђенио Монтале, Вилијам Фокнер. И да се овде зауставимо, а негде морамо због оскудице простора. У предговору се помиње да је, према наводима бишег директора Томаса Троја, ЦИА тајно потпомогла објављивање хиљада књига, међу којима „Нову класу” Милована Ђиласа.
Новац се сливао из Централне обавештајне агенције и из неколико фондација од највећег поверења (Рокфелерова, Фордова, Карнегијева и тако редом). Бивши левичари обрели су се на истом задатку с окорелим обавештајцима. „Не постоји нешто такво као невиност. Невиност окрзнута осећањем кривице највише је што можеш да имаш.” (Мајкл Хамер у роману Микија Спилејна „Смртоносни пољубац”). Да ли је „хладни рат” престао тамо где је започео?
Станко Стојиљковић
