Ни он није схватио, да је живо биће сингуларитет у општем каузалитету, да се у њему гасе каузално настали феномени, а да по своме разлогу покреће нове.
Никола Пилиповић
Један од највећих умова који су обележили двадесети век, Kарл Попер, формулисао је и током целе своје дуге и плодне филозофске активности пропагирао своју идеју о оповргљивости научних теорија. У својој књизи „Претпоставке и побијања” он то овако излаже: „Године 1919. први пут сам се суочио са проблемом повлачења граничне линије између оних ставова и система који би могли исправно да се припишу емпиријској науци, и других, који би могли да се опишу као ,псеудонаучни или (у извесним контекстима) као ,метафизички’ или који су могли припадати чистој логици или чистој математици”.
И затим образлаже своју идеју „…да би као критеријум разграничавања требало узети подложност теоријског система да буде побијен или оповргнут”, а потом дефинише свој принцип проверљивости: „Стога је проверљивост исто што и могућност побијања, и може стога и те како да буде узета као критеријум разграничавања”.
Лако је уочити да је проблем погрешно постављен. Јер са једне стране те границе је емпиријска наука, то јест физика, тачније закони и теорије физике, али шта је са друге стране границе ни Попер ни његови следбеници, ни његови опоненти нису разјаснили. Зато што ништа није речено ни појмом метафизика, који се може свести на Бога, бесконачност и слободу – као код Kанта – или се под њим може мислити све што је недоступно разумном тумачењу, а ни појмом псеудонаука није ништа речено јер је то, као и сваки појам негативног садржаја, потпуно празан појам.
А са те друге стране мора бити сва остала творевина људског ума, од уметности и религије до филозофије, књижевности, хуманистичких и друштвених наука, све што називамо цивилизација, изузев закона природе. Али ни Попер, као ни сво остало филозофско и научно мнење не може да повуче ту граничну линију из једног јасног и више него довољног разлога; знају само за каузалитет. За филозофско и научно мнење свет слободе – живота не постоји, он је само једна посебна форма каузалитета, а жива бића су само савршени механизми.
Незадовољни тиме што понашање живог бића измиче егзактном проучавању, филозофи и биолози чекају откровење, чекају дух из машине, који ће живо биће редуковати на механизам, а биологију подвести под физику.
Ни Попер није могао схватити да постоје два света феномена: свет каузално насталих феномена којима се покоравају све материјалне структуре и свет феномена настао из слободе – живота, које генерише живо биће по својој вољи и по своме разлогу, да би одржало своју сложену и уређену материјалну структурау и свој потенцијал упркос закону вероватноће, који – у форми Другог закона термодинамике – налаже њихову деградацију.
Ни он није схватио, да је живо биће сингуларитет у општем каузалитету, да се у њему гасе каузално настали феномени, а да по своме разлогу покреће нове. Попер то јасно показује у зборнику „Kритика и раст санања”: „Мој став је такође амбивалентан, с једне стране, не верујем у потпуну сводивост; са друге стране, мислим да се редукција мора покушати; јер, чак и ако је вероватно да она буде само делимично успешна, чак и веома делимичан успех био би врло велик успех”.
И потом потврђује своју скепсу: „Не мислим да се било сводивост биологије на физику или пак њена несводивост могу доказати; у сваком случају, не сада.”
Тако је Попер, са својим критеријумом разграничавања доспео у апсурдну ситуацију да свет, за који мисли да је сав у каузалитету, разграничава на онај који је проверљив у искуству, то су закони природе и на онај други који мора звати метафизичким или, што је још горе, прогласити га за псеудо науку. Наравно да се са таквим квалификацијама не могу сложити многобројни филозофи и научници из тог прокаженог домена, те они здушно, са Томасом Kуном на челу не прихватају Поперов критеријум.
Да је Попер себи признао да је са друге стране његове граничне линије непознато, да је то тамни вилајет не само за њега, он би схватио да његов принцип не разгарничава, већ да само ограничава законе и теорије физике. Наравно, тиме би он у целости изгубио свој хеуристчки потенцијал и свео би се на непотребну поштапалицу. Јер, физичарима нису потребни никакви критеријуми, пошто они само то и раде; смишљају нове теорије и проверавају их.
