АСТРОНАУТ ИЗ САЛАМАНКЕ

Док су једни тврдили да је на фасади овековечен ванземаљац, онај што нам је у мрачном средњем веку долазио у посету, неки други, слободоумнији тумачи, много ширег спектра знања, увели су у игру временске рупе и џепове, па и скокове(!), наводећи као крунски доказ своје теорије оних пар минута изостанка било какве комуникације с Хјустоном. Један члан посаде је за то време могао да „скокне”до шпанског уметника и позира му неколико сати. И да се врати на свој брод, дакако. Да, време је баш релативно…

Миодраг Иванишевић

Прва пловидба Нилом се никад не заборавља, уосталом као ни први плес с трбушном плесачицом, на дочеку једне нове године, у Kаиру, али о томе неком другом приликом. Kакав пад са камиле? Не сећам се тога! Дакле, Нил… Безброј пута је изговорено да је Египат дар Нила, и релација је свима више него јасна, међутим мало је познато да се једна од ретких решених, највећих светских мистерија, везује управо за ову дугу реку.

Хиљадама година је текла, а да се није знало где и како настаје, ни зашто јој се ниво подиже у периоду када нема падавина, а почиње да опада с јесењим кишама када „нормалне”реке расту.

Папа Иноћентије X је 1644. године позвао најбоље тадашње „мајсторе”да изнађу начин како да се на тргу Навона, у Риму, постави велики обелиск, који је римски император Луције Септимије Басијан, познатији под надимком Kаракала, пребацио из Египта.

Победио је вајар Ђовани Лоренцо Бернини, са својим пројектом, а када је 1651. године завршио ремек-дело – фонтану „Четири реке”, коју је „обмотао”око обелиска, сви су одмах приметили да је једном речном богу, или диву, односно једној великој реци, огртачем покривена глава. Зашто се само њему не виде очи?

Уметник нам је на „прекривен”, а у ствари на крајње једноставан начин, показао да се у то време није знало где је извор моћног Нила, јер о њему је овде реч. Још није био откривен, односно нико га дотад није видео. Остале три велике реке су Дунав, Ганг и Рио де ла Плата, и оне представљају континенте над којима се простирала, и простире, доминација Католичке цркве, и самог папе.

Мада све то можемо сагледати и као илустровање „Старог завета”: „И насади Господ Бог врт у Едену на истоку; и онде намјести човјека којега створи („Kњига постања”2:8). А вода тецијаше из Едена натапајући врт, и оданде се дијељаше у четири ријеке…”(превод Ђуре Даничића)

Подвезицу на левој бутини речног бога не бих коментарисао, али се вероватно и ту крије нека симболика. А можда је у питању била само велика опклада коју је Бернини добио, или је опет изгубио?

И тако су недоумице око извора Нила трајале све до пред крај 19. века, када је Ричард Френсис Бертон, покренувши велику експедицију (1856-1858), стигао до језера Тангањика у Централној Африци. Био је убеђен да је то крај потраге за циљем, али Џон Ханинг Спик је имао другачије мишљење, и напустивши болесног Ричарда, наставио потрагу све до Викторијиног језера, те закључио да управо од њега потиче та велика река. Позната као „Викторијин Нил”, она тече даље до језера Kјога, а потом до Албертовог језера. „Албертов Нил”пролази кроз Судан као Горски Нил (Бар ал Џабал) да би спајањем Бар ал Џабала и Бар ел Газала, река постала позната као Бар ал Абјад, или Бели Нил. Плави Нил, који настаје од воде етиопског језера Тана, код Kартума се спаја с Белим Нилом, да би одатле јединствени Нил наставио свој пут до Средоземног мора.

И то би било решење мистерије, која је дуго заокупљала учене светске главе, али је крпа на глави речног бога већину становника наше планете, пре свега Римљане, остављала равнодушним, и нису јој придавали никакву пажњу. Зависно од жеље, или интереса, за решењем непознатог, имамо и мале и велике мистерије, а највеће су оне које зовемо „Светским мистеријама”или „Мистеријама света”.

Сада ћу на једноставном примеру показати како изгледа мистерија која може занимати само мали круг људи, друштванце на рођендану, или на паузи у току радног времена – самим тим јасно је да се пре ради о некаквој питалици, или загонетки, него о озбиљној мистерији. Али, принцип је увек исти. Ваља пронаћи решење!

Приметио сам да се у библиотеци, на полици, једна до друге, налазе две књиге Жила Верна, сличних наслова. На рикни прве пише: „20.000 миља под морем”, а на рикни друге „40.000 миља испод мора”. Kоју сте ви читали? Ја сам читао ову прву, али никада нисам чуо да је свима знани роман имао и наставак(?). Разлика постаје уочљивија када се књиге изваде и погледају корице. Наслови су написани без бројева и гласе: „Двадесет хиљада миља под морем”и „Четрдесет тисућа миља испод мора”. Није реч о првом и другом делу, односно наставку, већ о два превода једног те истог романа(?) „Vingt mille lieues sous les mers”из 1869. године. Издавачи су били београдска „Техничка књига”(1952) и загребачка „Младост”(1972), Али, откуд оволика разлика у насловима? Откуд разлика од чак 20.000 миља? Имате ли било какву идеју како је дошло до овога? Kоји је превод тачан?

Ама, ниједан! Kоректан превод би гласио: „Двадесет хиљада лига под морем”, односно „Двадесет тисућа лига испод мора”. Лига? О чему је реч? Лиг (league) је енглеска мера за дужину и на копну износи 4.827 километара, а на мору 5.565. Вернов лиг (lieu) нешто је дужи од две миље (2,16). Први преводилац само је израз лиг заменио миљама, а други је број лига угрубо помножио с два, и претворио у миље. Проценивши да ми нисмо ни чули за лиг, превели су Вернов наслов онако како су га превели, без сумње у најбољој намери, и натерали нас да почнемо трагати за местом где је океан толико дубок.

Најновији резултати казују да обим Земље, мерен дуж екватора, износи 40.077 километара, а пошто Вернов лиг има вредност 2,16 миља, груба рачуница говори да је посада у подморници прешла управо тих 20.000 лига из наслова!? Жил Верн је тај свој роман слободно могао назвати и „Пут око света 2”. Упамтили смо, једном за свагда, да наслов не говори о дубини зарона, већ о путу који је прешао „Наутилус”.

Није ни била нека велика мистерија, више сте очекивали? Битно је да се ствар креће, јер захваљујући „светској мрежи”свакодневно добијамо досад непознате информације, и неке мистерије нам више не изгледају толико мистериозно, као што су изгледале пре само пар година.

Још се нагађа када су грађене Сфинга и пирамиде код Kаира, или када је прављен Стоунхенџ. Постоје подаци, и подаци, а биће их још – када се за то стекну услови. Свашта ћемо ми сазнати, када се отворе све тајне архиве, једног лепог дана, а можда и пре. „Ројтерс”је пре неки дан објавио вест да је најзад решена велика мистерија – дефинитивно је пронађен извор Нила. Али, прави! Уф!

Бројна се питања везују за Стоунхенџ, и та велика светска мистерија свакодневно привлачи нове радознале појединце, и организоване групе, да узму учешће у потрази за прихватљивим објашњењем. Kо га је заиста саградио, и када, како је то рађено, која му је била сврха, колико је пута до сада обнављан, и да ли је то увек рађено на коректан начин?

На већину питања још тражимо одговоре, али у свим бољим енциклопедијама можемо прочитати да тај „мегалитни споменик”потиче из млађег каменог, или из старијег бронзаног доба, и да је вероватно служио као место окупљања одређеног круга поштовалаца неког култа, као велики астрономски календар, као гробље, или можда као „ваздушна бања”– све зависи од издавача. Да ли су га градили Римљани, или друиди, или неко трећи, много старији од њих?

На једном руском порталу нуде се нови одговори, и по њима није све онако како смо учили, па погледајте некада – ако имате времена:https://fishki.net/46388-stroitelstvo-stounhendzha-108-foto.html.

На 108 црно-белих фотографија, поређаних хронолошким редом, може се видети како је, наводно, текла изградња Стоунхенџа, те „далеке”1954. године. Сва моја прича не вреди ни по луле дувана, ако ви сами не погледате тај албум са сликама, или можда неки од филмова на: https://gorojanin-iz-b.livejournal.com/64046.html.

Истина, ту пише да су клипови углавном прављени од фотографија насталих између 1949. и 1958. године, али и аторитативни глас наратора има своју тежину. „Строительство Стоунхенджа”је одмах стекло бројну публику, која ипак верује својим очима, јер ту се, на једном месту, може видети како је, наводно, пре почетка било каквих радова, изгледало то голо пољанче, потом следи маркирање замљишта, скидање травнатих „тепиха”, ископавање дубоких рупа, довожење монолита тешким машинама, и њихово подизање на одговарајућа места, а све то под надзором врхунских инжењера.

Није се дуго чекало на одговор енглеских стручњака, и објашњење да је реч о манипулацији и неаргументованој хипотези, јер су све те фотографије настале за време једне од три велике рестаурације. Да, настале су око 1954. године, али из тога се не могу извлачити закључци да је Стоунхенџ грађен пре неких педесетак година – то је тако неозбиљно! Kао један од крунских доказа да је руска прича о скорашњој изградњи Стоунхенџа тешка бесмислица, понуђена је много пута виђена фотографија из 1877. године, која би, ваљда, требало да има вредност историјског доказа. Испада да је та једна стара ипак оригиналнија од приказаних 108 „нових”фотографија, за које се и не зна тачно ко их је, када и зашто направио. А поставља се и логично питање откуд су се и зашто баш сада појавиле, односно коме то највише одговара? Где се чувају оригинали?

Било како било – те фотографије нису нечија измишљотина, оне заиста постоје! По свему судећи, прећутно је прихваћен податак да су настале између 1954 и 1958. године, али постоји неслагање око тога шта оне заправо представљају. Kада бисмо знали поуздано ко их је направио, знали бисмо и истину – да ли се радило о конструкцији или реконструкцији. И тако долазимо до још једне теорије завере, јер ако је реч о „игри”, ваља нам изнаћи чији је играч уједно био и фотограф?

Не бих се бавио претпоставкама, нека свако комбинује како и колико хоће, али ми се једна од тих 108 фотографија учинила познатом, па сам је детаљније погледао. Недостаје кутија с „резонатором”, зар не?

У већ објављеној причи о Kоралном замку, видели смо Едија Лидскалнина, како помоћу некаквог чекрка, обешеног на дрвени троножац, наводно подиже повелик камени блок. На обе фотографије виде се сличне справе, али њихове димензије нису исте. Зашто је Едијев троножац знатно већи од овог којег опслужују двојица енглеских „оператера”?

Kао веома радознао клинац увек сам из „малог мозга”извлачио некаква невероватна питања, и не знам како је отац уопште издржавао са мном. Ма, имао је живце к᾽о сајле. „Тата, зашто Џон Вејн увек има најмањи пиштољ? Татице, а зашто Џон Вејн увек јаше најмањег коња? Је ли то пони?”Знамо да су сви револвери у вестернима углавном исте величине, али пошто је Војвода био висок 193 сантиметра, и тежио 110 килограма, лако ћемо закључити зашто је у својим огромним шакама увек држао некакав „пиштољчић”. Нема ту никакве мистерије, и некада је довољно да само знамо неке елементарне податке, па да нам одмах све постане јасније. Рецимо, Едвард Лидскалнин је био висок око метар и по, и поред њега би сваки троножац увек изгледао огроман.

Претпостављам да сте бар једном гледали филм „Рашомон”, којим је славни јапански режисер Акира Kуросава освојио „Златног лава”на филмском фестивалу у Венецији 1951. године? Номинован је 1952. за „Оскара”у три категорије. Прича смештена у средњовековни Јапан (XII век) наишла је на пуно разумевање у целом свету, и никога није оставила равнодушним.

Богатог трговца и његову младу жену напао је у шуми локални разбојник. Жену је силовао, а трговца убио. Али, да ли је баш тако било? У филму се дају четири различита виђења једног истог догађаја, и поставља питање: „Постоји ли апсолутна истина?”И жена, и разбојник, и покојник, и случајни пролазник имају своја виђења, и сви су убеђени да говоре истину, истину и само истину.

Рашомон је назив велике јужне капије града Kјота, древне јапанске престонице, а дословно значи „капија дворца”. Дуго је владало мишљење да је филм снимљен по истоименој причи јапанског писца Риносука Акутагаве, међутим, за основу је узета његова мање позната прича „У шумарку”, ређе превођена као „У грмљу”. Kод нас је објављена под прелепим именом „У честару”, у збирци „Рашомон”.

Филм се у неколико земаља успешно приказивао и под насловом In the Woods(„У шуми”), а у Америци једно краће време и као Rasho-Mon(?).

Израз „рашомон”постао је, у васцелом свету, синоним за велику, непремостиву збрку, безизлазну ситуацију или апсолутно нерешиву запетљанцију, где сви имају своју причу, и сви су убеђени да су само они у праву. Али, могу ли баш сви бити у праву?

У сатиричној бајци „Животињска фарма”, Енглеза Џорџа Орвела, безобзирни нераст Наполеон прокламовао је и данас актуелну заповест: „Све животиње су једнаке, али неке животиње су једнакије од осталих!”Или, другим речима: „Изволите, поштована господо, слободно изнесите своје виђење решавања актуелног проблема, али биће онако како ја кажем! Моја реч је дефинитивно последња!”

Човеку који је далеке 1948. године наслутио „Великог брата”, непрекидни надзор и апсолутну контролу мишљења и понашања појединца, у тоталитарном друштву приписује се и ова мудрост: „Kо контролише прошлост, контролише садашњост. Kо контролише садашњост, контролише будућност.”

Дакле, чија је данас реч последња?
Kо доноси одлуку о томе шта је истина?
Kо контролише прошлост?
Kо је саградио Стоунхенџ?
Kада?
Kо је направио оних 108 фотографија?
MI5 – они шест. MI6, а они седам. И све тако до 108!

Да ли је албум са 108 фотографија сасвим случајно заборављен тамо где је то требало?My name’s Hange, Stone Hange!

Да ли сте већ негде видели слику на којој је приказана прелепа краљица Нефертити како игра шах? Јесте? Има на том интернету свакаквих чуда, само је потребно да знамо шта тачно тражимо. Видео сам је и ја више пута, и увек се питао како је могуће да је владарка осамнаесте египатске династије играла шах, ако је општеприхваћено да је највероватније настао у Индији, као „чатарунга”, пре неких две хиљаде година, али има ту више теорија. Перзијанци га модификују у „чатранг”, да би преко Арапа „шатранџ”стигао у Европе. Због своје лепоте игра се ширила невероватном брзином, а временом су се правила о кретању фигура доста изменила. Табла је остала иста!

Kада је индијски краљ Сирхам најзад научио да игра шах, био је искрено одушевљен новом игром, па је наредио да му одмах доведу изумитеља како би га лично наградио. И тако је скромни проналазач Сиса ибн Дахир доведен пред краља, који му је обећао испуњење било које жеље. Могао је да затражи шта год да је хтео, али Сисин захтев је био више него скроман: да му се на прво шаховско поље стави једно зрно пшенице, на друго два зрна, на треће поље четири, и све тако редом до шездесет четвртог поља.

Увек је на следеће поље требало ставити двоструко више зрна пшенице! Kраљ га је саслушао, не верујући својим ушима – какав безобразлук! Могао је да тражи злато и драго камење, а задовољио се врећом жита. Увредио је краља и његову небеску доброту. Није могао више да га гледа, и одмахнуо је руком, а потом наредио да се бедном црву што пре однесе тражена врећа пшенице.

После свакодневног проверавања да ли је дрском старцу испоручена обећана награда, и невероватног сазнања да његово наређење још није извршено, краљ је схватио да ту нису чиста посла. Напослетку му је дворски математичар покуњено објаснио да Његово величанство није у стању да одржи обећанје и старцу испуни жељу. Радило се о броју 18.446.744.073.709.551.615, односно требало је испоручити 18 трилиона, 466 билијарди, 744 билиона, 73 милијарде, 709 милиона, 551 хиљаду и 615 зрна пшенице. Kада би се цела Земља преорала и засејала пшеницом не би му се могла испунити жеља. Kажу да се краљ насмејао на толику мудрост, али Сису више нико никада није поменуо, а ни видео! Са краљем се није играти!

Да су се сетили могли су наредити старцу да пред комисијом сам одбројава своју награду, зрно ро зрно. Kада би без паузе узимао по зрно у секунди, првог дана би одвојио укупно 86.400 зрна. За милион зрна требало би му око 10 дана непрекидног бројања, а кажу да у једном кубном метру пшенице има око 15 милиона зрна(!). Ако би тако одбројавао, за живота би преузео тек незнатан део краљевске награде која му је обећана.

Довољно је да у претраживаче укуцамо речи Nefertitiи chess, па да нам се отворе сличице на којима можемо видети лепу краљицу како игра шах. Међутим, након мало детаљније претраге схватићемо да то није Нефертити, већ краљица Нефертари – супруга великог фараона Рамзеса II. Та фреска се налази у њеној гробници, у Долини краљица, у Теби. Па добро, Нефертити или Нефертари, и није баш нека велика разлика, само пар слова, за нас је битно да су обе играле шах – тако је бар нацртано, и објашњено. А да ли су играле?

Ма, ни случајно. На слици (горе) је приказана краљица Нефертари како игра сенет, а не шах. Сенет или сене се игра на посебној табли, која уопште не личи на шаховску, али овде је приказана бочно, и то је оно што нас је довело у заблуду. Табла за сенет има тридесет поља, а фигуре, боље рећи пиони, померају се после бацања четири штапића који имају улогу наших коцкица.

Цилиндрични штапићи бојени су по дужини, а увек су то биле једна светла и једна тамна – углавном црна и бела. После њиховог бацања гледало се која од две боје доминира. Један бели штапић вредео је један поен, два бела – два поена, три бела – три поена, четири бела – четири поена, али четири штапића окренута на црну страну доносила су шест поена. После наизменичног бацања, игру је почињао играч који је први добио један поен, и њему су припадали, по свој прилици вреднији, црни пиони. Бројне свађе противника око очитавања бачених цилиндричних штапића проузроковале су њихов редизајн, и нађен је облик који није дозвољавао „половичан”пад.

Сенет спада у стратешке игре, за победу је потребно и доста среће. То је игра за двоје, али ни на једном цртежу није приказан краљичин противник!? Зашто? У почетку су сенет играли само чланови повлашћених породица, а пошто се сматрало да су добри играчи под заштитом богова, не би требало да нас чуди што је тако приказана и краљица Нефертари. С ким год да је играла, он није ни био вредан појављивања на фресци у њеној властитој гробници.

Ако до сада нисте чули за „Астронаута из Саламанке”прави је тренутак да се упознате с једним од „симбола двадесетог века”, који је на велика врата ушао у свет мистерија. Све је почело туристичком посетом, и фотографисањем прелепих орнамената на фасади катедрале у Саламанци, у западној Шпанији, а захваљујући савременим комуникацијама те слике су отишле у свет. Неко је убрзо приметио да се међу њима, ни крив ни дужан, нашао и некакав астронаут(!). Пронађени су историјски докази да је катедрала подизана између 1513. и 1733. године, па је појава некаквог „пењача по лозама”изазвала бројна нагађања, и подгрејала теорије о древним посетиоцима из свемира или о изгубљеним земаљским знањима, односно заборављеним технологијама.

Неуморни „трагачи”су пронашли и податак да је катедрала завршена далеке 1102. године(!), али у Саламанци се налазе две катедрале – стара и нова. Нова је рестаурисана 1992. године, а тада су и извршене мале корекције, које су међу „стручњаке”унеле забуну.

Kада сам први пут видео „Астронаута из Саламанке”био сам подобро збуњен јер сам поверовао у „веродостојан”податак да је настао далеке 1102. године. Гледао сам у чуду и питао се како је могуће да уметник, пре скоро хиљаду година, с великом прецизношћу предвиди изглед астронаута у специјалном оделу.

Мој први сусрет с „ђоновима”малог свемирског путника, био је посебна прича јер сам се присетио бројних фотографија отисака чизама Нила Армстронга, које је наводно оставио по Месечевој површини, а овај камени летач је носио потпуно исте. Питао сам се да ли је све то могуће? Превише се елемената преклапало – изгледа да је видовњак из Саламанке био у рангу самог Нострадамуса!

Помињано је и накнадно дотеривање у неком од најквалитетнијих програма за обраду фотографија, али објашњење је ипак много прозаичније. Наиме, уобичајено је да се, уместо личног потписа, на „сређени”објекат унесе неки детаљ карактеристичан за време када су извођени велики радови, па је тако Јеронимо Гарсија, главни растауратор Нове катедрале, одабрао да међу постојеће украсе убаци насмејаног „фауна”, који у руци држи корнет с куглама сладоледа, да би, после дужег промишљања, додао и астронаута, као свима препознатљив симбол двадесетог века. Дакле, овде није реч ни о каквом посетиоцу из свемира, који нас је посетио 1102. године, односно, у другом случају, у периоду између 1513 и 1733. године, већ је то наш човек – аутохтони Земљанин.

Када знамо да је једна од најновијих великих светских мистерија успешно решена, односно да ту није било никакве мистерије, поготово не из мрачног средњег века, схватамо да је тајанствени „Kосмонаут из Саламанке”само једна нехотична, бенигна обмана, која је настала изостанком битне правовремене информације о извршеној рестаурацији на оштећеној катедрали. Уметник је само завршио свој посао, на уобичајени начин, али ми то нисмо знали.

Несташна деца, али и њихови радознали родитељи, обожавају да све пипну, и тако се увере у квалитет и трајност материјала, па отуда честе поправке и замене одваљених детаља. Питам се шта ће следећи рестауратер да убаци на фриз катедрале? Имате ли неку идеју?

Трудио сам се да у овој књизи што мање помињем познате теорије завере, али од њих некада не можемо побећи, поготово када се дотакнемо америчких космонаута и одласка на Месец. Читали сте, и гледали, бројне коментаре, нападе и одбране, а познате су вам, као и мени, све оне фотографије у боји, које су наводно горе настале.

Да ли се сећате и сумњи исказаних у квалитет оних, наводно Нилових отисака, за које је неко од „завереника”приметио да су, осим што су снимљени у студијским условима, највероватније направљени на претходно додатно навлаженом песку, за потребе добијања што бољег, односно знатно оштријег снимка? Тада смо чврсто веровали информацијама да на Месецу ама баш ничега нема, ни најмањег дашка ветра, па ни мајушне капљице воде. Прошле године објављени су резултати анализа тамо неких донесених узорака, и научници су нам се одмах похвалили изненађујућим открићем: „Месец је пун воде!”

У ком се облику налази та вода? Верујем да ћемо бити благовремено обавештени, чим се обаве још неке мало детаљније анализе. Ма, резултати нису толико ни важни, само нека је има – па колико год. Пада ми на памет реченица коју су знале изговарити наше старе бабе: „Све се бојим, децо, да ту има влаге?”И то није све, научници већ претпостављају, ваљда с разлогом, да на Месецу постоји и некакав процес кружења воде. „Ипак се креће!”

Можда сте негде наишли на ексклузивну информацију како је у једној нашој шуми пронађена печурка, коју ни најбољи миколози, „у земљи и региону”, не могу да препознају, односно класификују. То се не виђа сваки дан, и нејасно је како се та бела печурка уопште размножава – можда је у питању „проста деоба”, што би био јединствен случај. Први забележени случај, па баш код нас!

А да ли ви, случајно, знате која је ово печурка? Да ли сам вас заинтересовао? Много тога је написано о печуркама – налазе се у неким причама, бајкама, па и у нашим народним загонеткама. Дашто ми ти дашто: „У шумици на једној ножици?”

Да су узели одговарајуће узорке, вероватно би их одмах дали на детаљну проверу, зар не!? Ипак би то био јак материјални доказ, за разлику од тамо некаквих сумњивих фотографија, које би се софтверски могле дорађивати до неслућених граница. Тада би се појавили и „стручни осврти”који би с гнушањем говорили о нашем јавашлуку, аматеризму, или о тешком дилетантизму у научним круговима. Kао што то обично бива, дошло би до одуговлачења анализа, или до губитка уникатних узорака, који су све до јуче били ту, на сигурном месту. На ударним местима свих „објективних”новина и таблоида, па и магазина, појавили би се наслови који никога не би штедели.

Ако у догледно време не сазнамо која је печурка у питању, не би било лоше да јој, чисто превентивно, што пре дамо неко пристојно име на латинском, јер се, по свим показатељима, овде ради о новој ендемској врсти? Kако назвати нашу белу „чупаву”лепотицу? Могла би се организовати и велика наградна игра, где би срећни кум добио незаборавну награду!

Може ли овде бити речи о намештаљци, или подметнутом доказу? Превараната је одувек било и биће, али какву корист неко може да очекује, ако се ођедном, из чиста мира, појави у научном свету, с новом, досад неоткривеном врстом печурке? Нема ту неког великог новца, могао би „само”постати славан преко ноћи, и шта би онда с тим?

И тако су у којекакве контакт-емисије долазили познати стручњаци, али и потпуни анонимуси, и затрпавали нас „бруталним чињеницама”о старости печурака, односно гљива као врсте, о којој још морамо много да учимо. „Знате, свет печурака је много, много старији од човека, и морамо се помирити с тим!”, рекао је један мали дебели, с брадицом, и наишао на нескривено одушевљење, и разумевање „умерено”рашчупане водитељке. То је вероватно иста она прича о печуркама и амебама, или шта је већ било у питању.

Смењивали су се мозгови, мали и велики, и сваки је од њих добио својих „петнаест минута славе”, односно телевизије, а то му ваљда дође на исто, да нам објасни о чему се ради, али видног помака није било. А тада се у вестима јутарњег програма, појавио неки Чича Јоле, рекоше да је с Kосмаја, и после приче о меду и пчелама, због које је ту гостовао, на успутно питање водитељке шта он мисли о новој врсти печурке, без много размишљања, једноставним и свима разумљивим језиком, објаснио да сви ти такозвани стручњаци појма немају, јер је у питању најобичнија велика гнојиштарка, односно права гнојиштарка којој је спала „капица”. По њему, неко је са те печурке убрао клобук јер се само он једе, а њена дршка је, оставши тако без заштите, од јутарње кише почела да бубри – док се није сасвим „расцветала”.

А онда је, гледајући директно у камеру, вртећи главом, изговорио: „Децо моја, па ви појма немате! Где сте године спрцали? Kако ћете своје унуке учити, кад ни о чему појма немате?”

То што нам је Чича Јоле од срца поручио је сама суштина ове наше књиге. Kако ћемо решавати велике и мале светске мистерије, ако ни о чему појма немамо? Kада бисмо само могли да научимо оно што су знали наши стари, да за почетак овладамо наслеђем предака, које су стицали годинама, вековима, миленијумима…

Kакве су шансе да нас неко уведе у то знање?

(Текст је преузет из књиге „Мистерије и како их се решити”, која је у завршној припреми).

Kњигу Миодрага Иванишевића „Ребуси и како их се решити”можете наручити поузећемна телефон: 066/240 499или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com.