Универзитет мора стати у одбрану својих темељних вредности које су озбиљно угрожене; жалосно је да је, на почетку трећег миленијума, у време динамичног развоја природних и друштвених наука, универзитет у Србији суочен са претњом клерикализације, губитка аутономије и регресије на стадијуме који су одавно превазиђени у цивилизованом свету.
Академик Радомир Саичић
У Речнику Матице српске, реч благослов је дефинисана као „милост коју, по религиозном схватању, Бог излива на некога или нешто; благостање, срећа итд” Слично је и у Речнику САНУ. Међутим, својим деловањем у последње време, Српска православна црква (СПЦ) додаје овом појму једно ново значење.
У току је јавна расправа о Нацрту закона о изменама и допунама Закона о високом образовању. Чланови 17, 19, 20 и 23 овог закона представљају недопустиво нарушавање аутономије универзитета и кршење Устава Републике Србије, који гарантује аутономију универзитета (члан 72: „Јемчи се аутономија универзитета. Универзитети, високошколске и научне установе самостално одлучују о свом уређењу и раду, у складу са законом”). Према предлогу закона, Синоду СПЦ, дакле неуниверзитетском телу, даје се могућност да без икаквог образложења одлучује о томе ко се може јавити на конкурс за наставника на Православном богословском факултету (ПБФ), што отвара могућност субјективне и негативне селекције по неуниверзитетским критеријумима.
Без „благослова” Синода, професор се не може ни пријавити на конкурс, а ако је већ запослен – у сваком тренутку може изгубити посао, уколико га Синод повуче. Академско вредновање кандидата на конкурсу темељи се на оцени резултата њиховог научноистраживачког, педагошког рада и других делатности, чија анализа захтева стручност и компетентност. С обзиром на то да чланови Синода (или епископи), не морају имати постдокторско усавршавање, докторску титулу, па чак ни завршен државни факултет, даје се право људима са нижом квалификацијом да одлучујуће утичу на избор наставника.
Наставницима и сарадницима се одузима право и обавеза критичког мишљења и јавног оглашавања, а отвара се могућност непринципијелних притисака. Тако се наставнику, чија оглашавања у јавности нису по вољи црквеним структурама, може спречити реизбор (без икаквог образложења), или чак може бити и отпуштен. Било је више оваквих примера у последњих неколико година, када су кандидати за доценте на ПБФ морали нпр. да се писмено одричу теорије еволуције, а један наставник је због тога и отпуштен.
Још два наставника су отпуштена без правно ваљаног образложења, а свима је забрањено јавно оглашавање без дозволе (последњи такав пример односио се на јавно залагање за примену хигијенско-профилактичких мера на богослужењима, током пандемије ковида 19). Ово је неприхватљива пракса на универзитету 21. века, где одлучивање треба да се заснива на научним чињеницама, а не на самовољи појединаца и неуниверзитетских тела.
И то није све! Несхватљиво је и то да се и студентима ограничава право уписа и студирања, и условљава „благословом”. Универзитет се финансира средствима пореских обвезника секуларне државе, која сваком појединцу гарантује право на образовање. СПЦ може да оснује црквене школе, богословије и духовне академије, где може прописивати различите услове који нису ни у каквој вези са законима Републике Србије, али она своје услове не сме наметати државном универзитету, т. ј. ПБФ који нити је основала, нити га финансира.
Уместо да овакву праксу обесхрабри и у већој мери оснажи интегритет универзитета и достојанство наставника, законодавац би предложеним решењем легализовао неакадемске и неетичке радње које су у супротности са универзитетским принципима и академским моралом. Предлагач закона, као пример земаља на које би требало да се угледамо, наводи суседну Хрватску и још три европске земље (које су дале папе католичке цркве). Није јасно зашто би требало да следимо пример Хрватске и принцип missio canonica, који је последица конкордата – политичког уговора са Светом столицом, какав Србија није потписала (а и да јесте – он би се односио само на Католичку цркву).
Српска православна црква је већ 800 година аутокефална и није потчињена глобалном верском поглавару. Стога би било упутније угледати се на решења у земљама као што је Грчка, где је православна вера званично наведена као државна, а где пракса „благослова” не постоји, нити црква има икаквих могућности утицаја на универзитет.
Универзитет мора стати у одбрану својих темељних вредности које су озбиљно угрожене; жалосно је да је, на почетку трећег миленијума, у време динамичног развоја природних и друштвених наука, универзитет у Србији суочен са претњом клерикализације, губитка аутономије и регресије на стадијуме који су одавно превазиђени у цивилизованом свету.
(Извор Политика)
Изванредан есеј, задивљујуће тачан. Честитам аутору!