ARGUSOV POGLED

AUTONOMNI BLAGOSLOV

PBF (D. Jevremović)

Univerzitet mora stati u odbranu svojih temeljnih vrednosti koje su ozbiljno ugrožene; žalosno je da je, na početku trećeg milenijuma, u vreme dinamičnog razvoja prirodnih i društvenih nauka, univerzitet u Srbiji suočen sa pretnjom klerikalizacije, gubitka autonomije i regresije na stadijume koji su odavno prevaziđeni u civilizovanom svetu.


Akademik Radomir Saičić

U Rečniku Matice srpske, reč blagoslov je definisana kao „milost koju, po religioznom shvatanju, Bog izliva na nekoga ili nešto; blagostanje, sreća itd” Slično je i u Rečniku SANU. Međutim, svojim delovanjem u poslednje vreme, Srpska pravoslavna crkva (SPC) dodaje ovom pojmu jedno novo značenje.

U toku je javna rasprava o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Članovi 17, 19, 20 i 23 ovog zakona predstavljaju nedopustivo narušavanje autonomije univerziteta i kršenje Ustava Republike Srbije, koji garantuje autonomiju univerziteta (član 72: „Jemči se autonomija univerziteta. Univerziteti, visokoškolske i naučne ustanove samostalno odlučuju o svom uređenju i radu, u skladu sa zakonom”). Prema predlogu zakona, Sinodu SPC, dakle neuniverzitetskom telu, daje se mogućnost da bez ikakvog obrazloženja odlučuje o tome ko se može javiti na konkurs za nastavnika na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu (PBF), što otvara mogućnost subjektivne i negativne selekcije po neuniverzitetskim kriterijumima.

Bez „blagoslova” Sinoda, profesor se ne može ni prijaviti na konkurs, a ako je već zaposlen – u svakom trenutku može izgubiti posao, ukoliko ga Sinod povuče. Akademsko vrednovanje kandidata na konkursu temelji se na oceni rezultata njihovog naučnoistraživačkog, pedagoškog rada i drugih delatnosti, čija analiza zahteva stručnost i kompetentnost. S obzirom na to da članovi Sinoda (ili episkopi), ne moraju imati postdoktorsko usavršavanje, doktorsku titulu, pa čak ni završen državni fakultet, daje se pravo ljudima sa nižom kvalifikacijom da odlučujuće utiču na izbor nastavnika.

Nastavnicima i saradnicima se oduzima pravo i obaveza kritičkog mišljenja i javnog oglašavanja, a otvara se mogućnost neprincipijelnih pritisaka. Tako se nastavniku, čija oglašavanja u javnosti nisu po volji crkvenim strukturama, može sprečiti reizbor (bez ikakvog obrazloženja), ili čak može biti i otpušten. Bilo je više ovakvih primera u poslednjih nekoliko godina, kada su kandidati za docente na PBF morali npr. da se pismeno odriču teorije evolucije, a jedan nastavnik je zbog toga i otpušten.

Još dva nastavnika su otpuštena bez pravno valjanog obrazloženja, a svima je zabranjeno javno oglašavanje bez dozvole (poslednji takav primer odnosio se na javno zalaganje za primenu higijensko-profilaktičkih mera na bogosluženjima, tokom pandemije kovida 19). Ovo je neprihvatljiva praksa na univerzitetu 21. veka, gde odlučivanje treba da se zasniva na naučnim činjenicama, a ne na samovolji pojedinaca i neuniverzitetskih tela.

I to nije sve! Neshvatljivo je i to da se i studentima ograničava pravo upisa i studiranja, i uslovljava „blagoslovom”. Univerzitet se finansira sredstvima poreskih obveznika sekularne države, koja svakom pojedincu garantuje pravo na obrazovanje. SPC može da osnuje crkvene škole, bogoslovije i duhovne akademije, gde može propisivati različite uslove koji nisu ni u kakvoj vezi sa zakonima Republike Srbije, ali ona svoje uslove ne sme nametati državnom univerzitetu, t. j. PBF koji niti je osnovala, niti ga finansira.

Umesto da ovakvu praksu obeshrabri i u većoj meri osnaži integritet univerziteta i dostojanstvo nastavnika, zakonodavac bi predloženim rešenjem legalizovao neakademske i neetičke radnje koje su u suprotnosti sa univerzitetskim principima i akademskim moralom. Predlagač zakona, kao primer zemalja na koje bi trebalo da se ugledamo, navodi susednu Hrvatsku i još tri evropske zemlje (koje su dale pape katoličke crkve). Nije jasno zašto bi trebalo da sledimo primer Hrvatske i princip missio canonica, koji je posledica konkordata – političkog ugovora sa Svetom stolicom, kakav Srbija nije potpisala (a i da jeste – on bi se odnosio samo na Katoličku crkvu).

Srpska pravoslavna crkva je već 800 godina autokefalna i nije potčinjena globalnom verskom poglavaru. Stoga bi bilo uputnije ugledati se na rešenja u zemljama kao što je Grčka, gde je pravoslavna vera zvanično navedena kao državna, a gde praksa „blagoslova” ne postoji, niti crkva ima ikakvih mogućnosti uticaja na univerzitet.

Univerzitet mora stati u odbranu svojih temeljnih vrednosti koje su ozbiljno ugrožene; žalosno je da je, na početku trećeg milenijuma, u vreme dinamičnog razvoja prirodnih i društvenih nauka, univerzitet u Srbiji suočen sa pretnjom klerikalizacije, gubitka autonomije i regresije na stadijume koji su odavno prevaziđeni u civilizovanom svetu.

(Izvor Politika)

O autoru

Stanko

1 komentar

Ostavite komentar