У том циљу, ова књига је покушај разумевања и подршка особама са синдромским хендикепом, са сметњама у физичком и психичком развоју, у колоквијалном синониму погрешно званим индивидуе с посебним потребама.
Др Есад Кучевић
„Слатко је и часно умрети
за отаџбину” Хорације
„Стара лаж” Вилфред Овен
На крају пресуђује почетак.
Још од Персијанца званог Авицена (Абу Али ел Хусеин ибн Сина, 980-1037), који је први установио појам и значење синдрома и вршио контролисане студије, о синдромској теми, индивидуалне и социјалне фрагментације, готово подједнако кодној колико и кобној, време је за хладан туш.
Људски мозак је неупоредиво импресивнији од генома, који се за нестрпљиве мења спорије од глечера. Међутим, мозак као своје најмонументалније дело стварају гени, онолико добро колико је квалитетан и његов урођени план. То је загонетна тајна и један од највећих изазова модерне биологије.
Гени нису биолошки атоми. Они су дељиви
и њихове јединствене промене, не тако давно
ван контроле, слично карактеристичној
атомској трансмутацији у физици, већински
су узрок синдрома главе, лица и вилица.
Kао по рецепту великог вође, који зна коме шта да повери. Геном то зна, иако по родоначелнику низа идеја Вилијаму Билу Хамилтону: „Геном није монолитна банка података или извршни тим посвећен само једном пројекту. Уместо тога, геном све више личи на собу управног одбора компаније, на позорницу борбе за власт, међу егоистима и фракцијама”.
Значи, хемијско јединство генома не постоји. Вечна је само идеја, о комплетном сету људских гена, која је очигледно уздрмала филозофске основе биологије. О генима у сукобу, једни против других, при недовољно познатим биолошким процесима.
Већини окултно, осим малобројним еволуционим биолозима. Није скривена тајна, ни Kриков (Френсис) код „без зареза”. Ни, sine dine (без наставка).
Међутим, гени нису биолошки атоми. Они су дељиви и њихове јединствене промене, не тако давно ван контроле, слично карактеристичној атомској трансмутацији у физици, већински су узрок синдрома главе, лица и вилица. Али, немају јеретично порекло, као алхемија.
Уз цитирање далековиде америчке романсијерке Џоан Дидион: „Воља да се преузме одговорност за сопствени живот је извор самопоштовања!”
Није онда необично што је и даље болно изучавање генетике, у покушају повратка етике. Мањи степен научних сазнања потенцира већи степен „ничијих поља” у којима се многа патолошка стања приписују наслеђу, током раста и развоја наше свеукупности.
Против неправедне маргинализације и стигматизације. Мање њиховом, а више кривицом наслеђа. Иако скрајнути, за њих је и препрека на неки начин животна прилика. Питања су им лепша од одговора, које повезује време, а у времену је стицајем удела труда и чуда – љубав.
У том циљу, ова књига је покушај разумевања и подршка особама са синдромским хендикепом, са сметњама у физичком и психичком развоју, у колоквијалном синониму погрешно званим индивидуе с посебним потребама. Необичним одређењем, без обзира што је по Ајнштајну (Алберт) „најлепше искусити мистериозност, која је извор уметности и науке”.
Против неправедне маргинализације и стигматизације. Мање њиховом, а више кривицом наслеђа. Иако скрајнути, за њих је и препрека на неки начин животна прилика. Питања су им лепша од одговора, које повезује време, а у времену је стицајем удела труда и чуда – љубав.
Међутим, још у 19. веку је енглески физичар Томсон (Џозеф Џон), говорио: „Ви не можете затрести један цвет, а да не затресете звезде”. Kао предуслов Ничеовог (Фридрих) завештања, у „Антихристу”: „Kо има оно ,зашто’ живи, може се носити са готово било којим ,како’ живи”.
Узрочно-последичном анализом је на крају увек почетак. Јер, крајеви се стално мењају и недостају. Упркос покушају мултидисциплинарног закопчавања „Синдрома главе, лица и вилица”, Авиценина синтагма најбоље илуструје интерактивни скуп и детерминише да неизвесне манифестације клиничких стања зависе од заједничког испољавања.
Зато, синдромским крилима треба више неба?!
Мултидисциплинарно закопчавање
„Синдрома главе, лица и вилица” (Ајан Јилмаз)
