Мирис игра много већу улогу у исхрани него што већина људипримећује. Безмирисна храна постаје неукусна и бљутава. Истраживачи су открили да мишеви без чула мириса губе тежину, а да они с мирисом постају гојазни када једу храну богату мастима.
У том смислу су спроведена бројна истраживања: поједина указују на то да се чуло мириса појачава пре оброка, а да опада након што смо се најели. Испитаници који су јели са зачепљеним носом били су свесни тога да икм је храна постала незукусна.
Мишеви којима је генетским инжењерством острањен мирис изгубили су на тежини у поређењу с непромењенима што су јели исту храну. Истраживаче је збунило што су обе грубе појеле једнаку количину. И једнима и другима давана је пуномасна храна, али су први, у прсеку, ослабили за 16 одсто.
Kада су их упоредили, уочили су приличне разлике у масти. У телима глодара, као и у људском, постоје две врсте масти – смеђа и бела. Бела се скупља око трбуха и ногу, а смеђа сагорева да би метаболизмом ислућила топлоту. Људи имају много беле и мало смеђе масти, код мишева је обратно.
Мишеви без мириса покренули су програм за сагоревања масти у своме организму. Истовремено је порасло лучење адреналина које се обично јавља као одговор на хладноћу. Зато се претпоставља да постоји веза између њуха и излучивања адреналина.
