БЕЗДИМЕНЗИОНАЛНА МИСАО

Да бисмо разматрали појмове простора и времена, морамо сагледати како се чулношћу формира свест. Свест бисмо најопипљивије описали као у димензионалности учаурену, упредену бездимензионалну мисао. Наиме, наша чула, сходно сложености наше сазданости, тако су „баждарена” да имају опсег осетљивости прилагођене расположивом складу сложености наше сазданости. Она не региструју сву непрестаност догађања, сва међудејства, међуусловљености и међузависности, непрестаност уједначења и уравнотежења, а ни изазваност одржавања склада или несклада.

Милутин Лукић

Узмимо, на пример, вид који нам пружа најшири опсег информација. Али он је уједно и наше најнепоузданије чуло. Није овде реч о (не)употребом изоштрености осталих чула. Ми видимо, рецимо, у светлосном фронту који допире до наших очију неку организовану целину зелене боје. Односно наша свест „види” зелену боју и распознаје је као зелени лист. Али као што знамо, боје у стварности не постоје, већ су то титраји унутар сазданости кванта. И они могу да пренесу само одраз „врха леденог брега” непрекидности догађања. Рецимо, зелено = догађање живота листа. Већ овде, преносом одраза, догађа се огромно свођење стварности на нашу истиниту стварност.

Памћење, такође, омогућава и мисаону
димензију времена. Јер ништа није
одређено временом. Све што се догађа,
догађа се у догађању. Без сећања.

Нека следећа разделна тачка свођења се догађа у оку, где се енергија титраја кванта светлости преноси на штапиће и чепиће очног дна. У зависности од реда величине пренете енергије формира се импулс, за сада, верујем, непознате сазданости његове садржајности.

Једнако овом чулу, и сва остала чула претварају спољну енергетску информацију у сведени одраз, према свести усмерену, импулсну информацију. Тиме се сва разноликост спољњих информација своди на, према свести, сведену уједначеност импулсних информација. Тиме се стварност вишеструко своди на, за свест, употребљивих сведених информација. Дакле, свест не барата са огромном непрестаношћу догађања већ са вишеструко сведеним одразом стварности. И ствара своју истиниту стварност.

Без сећања (Википедија)

Памћењем свест ствара компресовану мисаону димензионалност у „коцкицама знања”. И без обзира на допуњавање „коцкице знања” новим поимањем и увећањем знања, рецимо о листу, као што су хлорофил, једро и тако даље, кад год опет видимо лист, без обзира на нашу увећану спознају о њему, видећемо увек само зелену боју. Никад нећемо видети ни мало више од одраза непрестаности догађања живота листа.

Памћење, такође, омогућава и мисаону димензију времена. Јер ништа није одређено временом. Све што се догађа, догађа се у догађању. Без сећања. Промена положаја кванта није одређена временом којим квант досеже промену да крајње место његове сфере заузме почетно место покрета његове сфере. Непрестаност догађања се не односи само на, рецимо, један квант, већ на свеукупност свих догађања целокупног свемира.

Непрестаност догађања непрестано „ствара” нову стварност  свемира. Предходност постаје непостојање. Не прошлост, него непостојање. За свест је непрестаност догађања = хаос. Али не само за свест, већ и за мисао, иако у много мањој мери. У стварности непрестаност догађања није хаос. Оно је континуирано међудејство уједначавања и уравнотежења промене као изазивање склада или несклада.

Свест никад није непостојећа (празна)
већ непрестано успоставља свој „мисаони
фокус”. Концентрацијом на неки мисаони
склад „увлачи” у њега изабрану укупност
„коцкица знања”.

Зато свест „чува” сећања али као, у мисаоној димензији времена, упросеченост догађања. Као једно преко другог послагани графикони неког реда величина. Тиме се догађања упросечено „успоравају” на, за свест, обрадиве информације. Али један информациони импулс не сачињава сећање. Тек још најмање једном успорени сажетак неке настајуће мисаоне целокупности постаје сећање.

И тек сада, користећи сећања, свест генерише свесну мисао као своју истиниту стварност. Али не тако што ће сећањима, као пазлама, мисаоно успоставити тачно оно, некад виђено (појмљено). Успостављајући склад неке сложености међуусловљености и међузависности „коцкица знања” свест формира мисаони концепт неке сложености. Сложености која је некад била рашчлањена на „коцкице знања” (сећања). Свест никад није непостојећа (празна) већ непрестано успоставља свој „мисаони фокус”.

Концентрацијом на неки мисаони склад „увлачи” у њега изабрану укупност „коцкица знања”. „Коцкице знања“ (сећања) свест користи као концепт књиге. Која има наслов; сажетак наслова; садржај; сажетак сваког садржаја; и у дубини свагог садржаја огромност информација. А што више залази у дубину огромности садржаја то је међусобност информација све више и више неким складом повезана са огромношћу садржаја других „коцкица знања”, чија веза је и ненаслутива посматрајући само наслове „коцкица знања”.

Овде би требало зауставити генерисање досадашњег мисаоног склада и да размислимо и о унутрашњим чулима наше свести. Спољашња чула завршавају свој удео генеришући импулсну информацију окренуту свести и стварајући једноврсност информативног садржаја. Дакле, тај иформативни садржај сада може да се упоређује, комбинује, преводи садржаје једног чула свим осталим центрима у мозгу. Наравно да ће центру за слух примарни бити садржаји чула слуха који за њега имају највећи информативни ред величине. Али се са нижим информативним редом величине уклапају и информације и свих осталих спољашњих чула.

Спољашња чула пружају само информативни ред величине. Тако за чуло њуха не постоје лепи и ружни мириси. Постоји само информативни ред величине. Лепо, пријатно, ружно и слично јесу осећања. Центар у кори великог мозга за осећања нема своје спољње чуло. „Измаглица” свеукупности свих чула, спољашњих и унурашњих, од којих је барем једно очигледно (оно које доказано преводи информације једног чула свим другима, премда није научно схваћено као унутрашње чуло) ствара непрекидност свесне мисли. Са том својом свеукупношћу свест генерише мисао која има атрибут стварности. Али њене посебне, мисаоне, истините стварности. Истините стварности свести.

Стварност свести (Википедија)

Човек, новом спознајом стално допуњује те своје „коцкице знања”. Рецимо, „наслов: кућа”. Неће за сваку виђену кућу формирати посебно сећање, већ ће у постојећи „наслов кућа” додавати нова сећања виђених кућа. Наравно да ће човеку његова кућа бити „исписана масним словима”. Зато што је најћешће пута види и тиме најћешће пута са том виђеношћу допуњује тај наслов. Али „исписана масним словима” и зато што је испуњена и осећањима.То што свест први пут види неку кућу не значи да ће је запамтити само тада. Већ сваки пут кад је види. Али свест сваки пут изнова генерише сећањима нову, мада истоврсну мисао: кућа.  И мада, рецимо, споља гледа своју кућу, свест (човек) може да генерише мисао која повлачи и разне садржаје „коцкице знања”: кућа. Као што су, рецимо: распоред просторија, намештај, боју унутрашњих зидова и слично, што у стварности није могуће видети јер је чулношћу видљива стварност само спољашњост, светлосни одраз стварности.

Истинита стварност се сећањима разликује од стварности. Али не само што због тога, на сећањима засновано формирање свесне мисли, „касни”, већ зато што она ствара своју истиниту стварност као „искривљену” слику стварности. Да би лакше обрађивала, рецимо, преко вида добијене информације, свест их упросечује на „боје”. То што тиме изједначава – зелено – лист биљке, одраз догађања живота, са – зеленим – чарапом, која је сушта супротност непрестаности догађања живота. Отуд су то у стварности потпуне, неупоредиве различитости. Без обзира што је и једно и друго саздано од атома, а већ за атом водоник можемо рећи да поседује све атрибуте живота. Али као концепт живота.

Да ли је могућа потпуна празнина? Да
одмах искључим међузвездану као и
међупланетарну „празнину” као празнину.
Јер она је препуна квантова. Ако би била
могућа потпуна празнина да ли је могућа
и концентрација празнине?

Иако непрекидност догађања, стварност је и сазданост. А своју сазданост концентрација које су у међудејству може се наћи само у љубави. Иако је љубав људска, мисаона категорија, велика сложеност истините стварности, можемо донекле сагледати њене примарније облике. Можемо је сагледати као чежњу, па примарније као ДНК принуда репродукције живота, па још примарније као привлачење супротних полова: као (+) и (-), па једнако примарно: као електрон и позитрон. Па сада опет сложеније, као изазвани несклад: позитивни и негативни јони који су већ изазвана сложеност догађања, где њихово уједначење и уравнотежење доводи до промене концентрације (густине). Тако да бисмо само густини смели дати атрибут димензионалности.

Намеће се питање: ако постоји концентрација, густина, да ли је и њој „припадајућа” празнина димензионалност? Било мања или већа густина је димензионалност. А да ли је могућа потпуна празнина? Да одмах искључим међузвездану као и међупланетарну „празнину” као празнину. Јер она је препуна квантова. Ако би била могућа потпуна празнина да ли је могућа и концентрација празнине?

Али постоји и различитост од димензионалности. То је бездимензионалност. Рецимо, љубав је бездимензионалност. Кад је спојимо с густином добијамо игру љубави и густине. Јединство супротности. Наравно, и један и други појам су појмовно огромне сложености свести. Једнако појмовно огромне сложености свести су и енергија и мисао. Јединство супротности. Али не може се направити јасна паралела ова два сагледавања јединства супротности. Јер бездимензионалну мисао, учаурену у димензионалности енергије можемо сагледати као густину. Исто тако и љубав можемо сагледати као бездимензионалност мисли која изазива уједначавање и уравнотежење димензионалности густине енергије у неки склад. Било склад као стварност догађања, било као изазивање несклада да би се произвео „шири” склад.

Самосвојство не постоји. Наравно, увек морамо имати на уму да смо ми део света атома, његове сазданости и да нам свест омогућава да „видимо” само одраз стварности.

Нестварно време (Википедија)

Појам сила подразумева самосвојство. „Једноумно” одређивање догађања. Као научни појам, сила је била прихватљива до тренутка мисаоне спознаје човека о постојању кваркова и јасног постојања међуусловљеног међудејства сазданости.

Ради појашњења, овде бих направио паралелу са хиљадама и хиљадама година старог поимања човека. Поимање да кад се посади зрно пшенице из њега изникне клас са десет истих таквих зрна. Али тај човек је себи поставио питање: откуда, како? И нашао тада једини могући одговор: бог плодности! И имао је пуно право на такав одговор. Тек са поимањем ДНК човек је успоставио јасан склад корака догађања.

Као што је  немогућност самосвојственог постојања једног кварка већ сазданости у свету атома од два или више цветова (кваркова) у један букет сазданости (протон). Али ето опет, уместо очигледно појмљеног међудејства нови бог плодности – сила. Јасна је потешкоћа размишљања о примарностима путем многосмерности међудејства кваркова. И наравно, садејство кваркова и квантова. И није да није речено: јесте међудејство, али пошто се не зна ни ко, ни с ким, ни како, ни условљено чиме нити можда још увек ни свих сагледаних питања, користиће се условни појам сила. И то би било у реду да није кренула потрага за силом као самосвојношћу. Самосвојство које „једноумно“ одређује многосмерност међудејства кваркова (и квантова).

Простор, као ни време, није стварна
димензија. Ничим се не може одредити
простор. Дужина, висина, ширина су
искључиво мисаоне категорије наше свести.

И да не заборавимо. Удео света атома у сазданости свемира се и надаље мења. Од 100% на око 10% + „Црна енергија/материја”, па до укључивања и (дела) „црне енергије/материје” свету атома. И надаље не знамо да ли сва „црна енергија/материја“ припада сазданости света атома или само један њен део или је потпуна различитост. Ако свету атома припада само део „црне енергије/материје”, чему припада остатак? А тек свих 100% је стварност свемира. А од тога, колики мали одраз стварности свест може да „види”, док мисао може више да појми него што свест може да „види”.

Простор, као ни време, није стварна димензија. Ничим се не може одредити простор. Дужина, висина, ширина су искључиво мисаоне категорије наше свести. Рецимо свемир, који би требао бити свеукупност простора, непрестално се „шири”. „Шири” се у, за њега, претходно непостојање и „ширећи се” ствара („ново”) постојање свемира. При томе само густина представља сталност. И она се пак уједначава и уравнотежује с догађањем промене распореда густине свемира. Зато само мисаоном димензијом простора свест може мисаоно да сузи простор на замишљену величину, рецимо величину кванта. И њега мисаоно уоквири у мисаону димензију простора и мисаоном димензијом времена може да га успорава, убрзава, сече простор на мисаоне целине у којима ће сагледавати „пресечени део” кванта. Али тиме да ли неки квант  пројектујемо у мисаону димензију простора, стварност квантна се не мења. Његово „постојање” је и даље догађање свеукупности свемира.

У мисаону димензију простора ми пројектујемо само креирану мисао, сећање/замишљени квант. Када би простор био стварна димензија, он би био испуњен самим собом. Као стварна димензија, простор би се морао моћи делити, измештати, померати, смањивати, увећавати итд. А опет, у њега се ништа не би могло „ставити” јер је већ испуњен самим собом. Не би било сазданости.